Putin otvoreno kaže da je obojena revolucija „jedna od najvećih pretnji za rusku nacionalnu bezbednost“. Rusija i dalje smatra da iza takvih revolucija stoje „radikalni pokreti, koji promovišu radikalnu i nacionalističku ideologiju, strane nevladine organizacije, kao i privatna lica“. Ne možemo a da se ne složimo sa ovom procenom, objavljeno je na sajtu „Šta se priča o Americi“.
Autor knjige „Deoničarsko društvo ’Revolucioni‘ — ko stoji iza obojenih revolucija“ Alfredo Maki objašnjava kako se pripremaju takve revolucije i navodi nekoliko organizacija koje su zapalile fitilj na Bliskom istoku — piše italijansko izdanje „Đornale“, a prenosi portal „Šta se priča o Americi“.
Ali bolje da počnemo od Beograda, gde se održavaju kursevi „Kako se pokreće dobra revolucija“, ili, ukoliko koristimo rečnik organizacije KANVAS, kako obezbediti „važne instrumente za pokretanje revolucije“.
Ova organizacija je „proizvela“ veliki broj aktivista, među njima i Muhamed Adela, jednog od vođa egipatskog prevrata 2011. godine. Alfredo Maki podseća da je „Otpor“ igrao jednu od vodećih uloga u svrgavanju Miloševića, a njen lider Srđa Popović tražio inspiraciju u knjizi Dina Šarpa „Od diktature ka demokratiji“. Kasnije je Popović uspeo da prenese stečena iskustva u druge zemlje.
Na taj način je nastao KANVAS, koji je igrao jedinstvenu ulogu u revolucijama u Gruziji, Ukrajini, i na severu Afrike tokom „Arapskog proleća“. Naravno da „Otpor“, odnosno KANVAS, nije radio to o svom trošku, nego je dobijao finansiranje iz SAD, recimo, od organizacije „National Endowment for Democracy“ (NED) — 237.000 dolara samo 2000. godine, plus informacije od američkog pukovnika u penziji Roberta Helvija, poznatog stručnjaka za tajne operacije i autora priručnika za svrgavanje diktatora „Strategija nenasilnog konflikta“.
Na spisak organizacija koje se bave destabilizacijom zemalja trebalo bi dodati i „Fridom haus“, koji je veoma aktivan na Bliskom istoku, tako što 80 odsto finansiranja dobija od predstavničkog doma SAD, kao i Senata, preko gorepomenute organizacije NED. Kako navodi Maki u svojoj knjizi, upravo NED je izdvojio najveći deo sredstava za podršku i organizaciju „Arapskog proleća“.
Godinu dana pre nego što su na severu Afrike počeli neredi, NED je sponzorisao različite nevladine organizacije u Tunisu, Libiji, Egiptu i Iranu. Ovaj novac je namenjen za veoma čudne ciljeve, poput ovog: „da se podigne svest o ozbiljnim pretnjama koje očekuju stanovništvo zemlje“. Na taj način je rođeno „Arapsko proleće“, pa i haos koji je usledio nakon toga. DAEŠ je takođe jedno od „dostignuća“ ovih revolucija.
