Nakon decenije neprijateljstava, Iran je ponovo strateški i ekonomski partner Zapada. Za ugovore sa Teheranom čeka se u redu. To je potvrdila i mini evropska turneja iranskog predsednika Hasana Rohanija, koji se nakon posete Italiji obreo u Parizu.
Iranski državni vrh je poslednji put bio u zvaničnoj poseti francuskoj prestonici 1999. godine, koja je ostala upamćena i po manjem diplomatskom incidentu, kada je otkazana zvanična večera Muhameda Hatamija i njegovog domaćina Žaka Širaka zbog vina koje se u sličnim prilikama služi za stolom u Jelisejskoj palati. Ovaj put je pažnju privukla odluka italijanskih vlasti da sakriju iza paravana skulpture Venere koje se nađu na putu iranskoj delegaciji. Ove anegdote koje govore o kulturološkim razlikama ne bacaju u senku značaj posete koju prate velika očekivanja sa obe strane.
Iran živi pod nekom vrstom zapadnih sankcija već tridesetak godina, od kada je 1979. godine svrgnut šah Reza Pahlavi, koji je bio po volji SAD i Velike Britanije, i uspostavljena islamska republika. Sankcije Iranu su pooštrene 2006. godine, kada je Savet bezbednosti doneo prvu od šest rezolucija povodom iranskog nuklearnog programa zbog sumnje da se iza njega krije ambicija Teherana da se domogne nuklearnog naoružanja.
Godine ekonomskih i vojnih sankcija su oslabile zemlju i izolovale je iz međunarodnih poslova. Do preokreta je došlo prošlog leta, kada je postignut dogovor o iranskom nuklearnom naoružanju.
Teheran sada namerava da nadoknadi propušteno. Prva stanica je Evropska unija, sa kojom Iran ima najintenzivniju spoljnu trgovinu. Cilj je da pozove strane investitore da ulažu u naftnu, industrijsku i finansijsku infrastrukturu.
„Iran je najbezbednija, najstabilnija zemlja u regionu“, poručio je Rohani iz Italije.
Prognoze su da će, zahvaljujući otvaranju, privredni rast Irana porasti više od osam odsto u narednih pet godina. Iran je, dakle, strateško tržište za evropska preduzeća. Situacija se međutim promenila od vremena kada su ona uživala privilegovani položaj u ovoj zemlji. U vreme kada je Zapad zaoštravao ton, Rusija i Kina su zauzele mnogo povoljnije pozicije.
U trci za što unosnije ugovore mnoge zemlje su sada prinuđene da pojedu šešir. Francuska na prvom mestu. Za razliku od Italije, koja je sa 7 milijardi evra razmene prvi ekonomski partner Irana, Pariz, koji je pre sankcija bio jedan od njegovih najznačajnijih evropskih partnera Irana, izgubio je nekadašnje mesto. Zbog tvrdih diplomatskih pozicija, u pojedinim trenucima čak tvrđim od Vašingtona, Francuska u Iranu važi za „malog satanu“. Nepopustljivost francuske diplomatije se objašnjava usaglašavanjem njenih pozicija sa interesima SAD i Izraela.
Ali Rohani važi za realistu, a francuska diplomatija je pokazala da ume da, kad zatreba, napravi salto unazad. Njenu spoljnu politiku sve manje određuje retorika „ljudskih prava“, koja više ne prolazi u javnosti. Teroristički napadi u Parizu kao i loši privredni rezultati uticali su na to da se francuska diplomatija okrene onome što bivši ministar spoljnih poslova Iber Vedrin naziva „neorealizmom“, podrazumevajući pod tim potrebu Francuske da se prilagodi svetu u kome više nema mesto velike sile.
Za Pariz Iran sada nije samo strateško tržište, veći regionalni akter koji može da pomogne u pronalaženju rešenja za sukobe na Bliskom istoku. Jelisejska palata se nada da će obnovljena veza sa najvećom šiitskom zemljom, saveznikom sirijskog predsednika Bašara el Asada, pomeriti stvari sa mrtve tačke. Od ukidanja sankcija Teheran je za pregovaračkim stolom i ima nezaobilaznu ulogu u svim bliskoistočnim pitanjima.
Potpuna normalizacija odnosa dveju zemalja je, međutim, još uvek daleko. Njihove pozicije se razilaze kada je reč o ishodu sukoba u Siriji. Pariz ostaje pri tome da sirijski predsednik Bašar el Asad mora da ode, dok Iran, kao i Rusija, smatraju da se legitimno izabran režim ne može smenjivati spoljnom intervencijom. Iran sa nepoverenjem gleda i na strateško partnerstvo Francuske sa njegovim najvećim rivalom, Saudijskom Arabijom, kojoj Pariz isporučuje oružije.
Poverenje, koje su godine sankcija ugušile, biće teško ponovo izgraditi.
