SSSR je zaključio sporazum sa fašističkom Nemačkom 1939. godine nakon što su zapadne sile odbile da sa njom potpišu sporazum o uzajamnoj pomoći. On je obezbedio zemlji mir u narednih godinu i po dana i pružio mogućnost da pripremi svoje snage za otpor, jer su sovjetske vlasti shvatile da mogu da računaju samo na svoje snage.
SSSR su 1939. godine radile sve kako bi bila stvorena koalicija za borbu protiv fašističke pretnje. Međutim, uzalud. Na pregovorima SSSR–a sa vojnim delegacijama Francuske i Engleske 21. avgusta 1939. godine navedene zemlje su potvrdile odsutnost želje Zapada da postigne sporazum sa SSSR–om. Oni su to najbolje pokazali time što su došli na pregovore sa kašnjenjem od 9 dana.
Sovjetski savez je predlagao Poljskoj vojnu pomoć. Međutim, Poljska je tu pomoć odbila. Ministar inostranih poslova Poljske Juzef Bek u avgustu 1939. godine ambasadorima Engleske i Francuske je napisao sledeće:
„Mi nemamo sporazum sa SSSR–om i ne želimo ga.“
Međutim, Sovjetski savez je veoma želeo da zaključi vojni sporazum sa Poljskom, jer je bilo jasno da će Nemačka napasti Poljsku i da će se nemačka vojska pojaviti na granici SSSR–a u zapadnoj Ukrajini i zapadnoj Belorusiji što će umnogome smanjiti vreme potrebno za zauzimanje životno važnih centara SSSR–a.
Šta je SSSR mogao da uradi u toj situaciji, kada ni Engleska ni Francuska ni Čehoslovačka (na pritisak prve dve zemlje), ni Poljska nisu htele da zaključe sporazum sa SSSR–om o uzajamnoj pomoći? Šta je SSSR mogao da uradi dok se Nemačka spremala da napadne na zapadu, a Japan na istoku, u isto vreme dok su sve zapadne zemlje „davale blagoslov“ agresorima? Rukovodstvo SSSR–a je našlo izlaz iz, čini se, bezizlazne situacije u kojoj se našla zemlja i zaključilo je sporazum o nenapadanju sa Nemačkom.
Taj sporazum, ili kako ga još nazivaju „pakt“, promenio je ponašanje zapadnih država i Japana prema SSSR-u. Oni su počeli da uzimaju u obzir mišljenje Sovjeta.
Staljin je lično učestvovao u pregovorima sa ministrom inostranih poslova Nemačke Joahimom fon Ribentropom 23. avgusta 1939. godine. Tog dana pregovori su završeni potpisivanjem sovjetsko–nemačkog sporazuma o nenapadanju. Sporazum su potpisali gore navedeni nemački ministar inostranih poslova i šef sovjetske diplomatije Vjačeslav Molotova. Po imenima ministara zvali su ga još i „Paktom Molotov–Ribentrop“.
Pretpostavlja se da je ugovor posedovao tajni protokol kojim su određene „sfere uticaja“ dve zemlje. Nemačka se obavezala da se ne meša u poslove istočne Poljske, Estonije, Letonije, Litvanije i Besarabije, tj. onih teritorija koje su do revolucije ulazile u sastav Ruske imperije, a posle revolucije u sastav sovjetskih republika, a koje je Poljska osvojila od Moldavije u periodu od 1918. do 1920. godine.
SSSR se obavezala da se ne meša u poslove Poljske, zapadne Ukrajine i zapadne Belorusije. Treba podsetiti da je na Bečkom kongresu 1814–1815. godine podeljena Poljska. Od velikog dela Varšavske kneževine bila je stvorena Kraljevina Poljska i predata ruskom caru. Ostala teritorija Poljske je bila predata Pruskoj i Austriji. Sovjetske vlasti su priznale pravo poljskog naroda na slobodno samoopredeljenje i poništila sve sporazume carske vlasti o podeli Poljske. Varšava je „zahvalila“ sovjetskoj vlasti na tome tako što je 1920. godine napala sovjetsku državu.
U svom govoru 3. jula 1941. godine Staljin je rekao:
„Šta smo dobili zaključivanjem pakta o nenapadanju sa Nemačkom? Obezbedili smo našoj zemlji mir u narednih godinu i po dana i mogućnost da pripremimo svoje snage za otpor…“
Upravo u to vreme bila je projektovana i pokrenuta serijska proizvodnja novih tipova oružja.
Ne može da se ne obrati pažnja na to da je tokom trajanja dogovora Nemačka isporučila SSSR–u određenu količinu unikatne, neophodne industrijske opreme koja je omogućila da se proizvodi oružje boljeg kvaliteta u većim količinama.
Isporuke su utvrđene nizom sporazuma. Između ostalog, nekoliko dana pre zaključivanja sporazuma o nenapadanju (19. avgusta) bio je zaključen sovjetsko–nemački kreditni sporazum, a kasnije su sklopljeni i sporazumi o isporukama opreme.
Prirodno, postavlja se pitanje zašto je Nemačka dozvolila SSSR–u da povrati svoje teritorije, odobravala novčane kredite, isporučivala industrijsku opremu koja je mogla biti iskorišćena za proizvodnju naoružanja? Te činjenice se objašnjavaju time da je ona veoma slabo procenila mogućnosti „niže“ slovenske rase i smatrala da će sve to povratiti za nekoliko nedelja, dok će preduzeća koja poseduju nemačku opremu na kraju raditi za Nemačku.
„Neka Rusi grade za Nemce“, mislili su u Berlinu i igrali opasnu igru. Glavno je, smatrao je Hitler, da će Nemačka nakon potpisivanja sporazuma sa SSSR–om moći bez problema da proširi svoju teritoriju i uveća industrijski i ljudski potencijal, koji će omogućiti da se bez posebnog naprezanja uništi Sovjetski savez.
Sovjetsko–nemački sporazum pokušavaju da predstave kao agresivni čin SSSR–, jer je on omogućio da Crvena armija pobedi i da Rusi prežive u tom užasnom ratu na teritoriji Evrope. Međutim, on je omogućio da se obezbedi mir naroda koji su živeli na teritoriji SSSR–a dok SSSR ne bude bila u mogućnosti da se nosi sa veoma dobro organizovanom i savremeno opremljenom vojskom Trećeg rajha.
Prethodna dva dela članka o Drugom svetskom ratu po knjizi pisca Leonida Maslovskog po knjizi „Ruska pravda" možete pročitati ovde — prvi deo, drugi deo
Nastaviće se…
