Terorizam, najezda migranata, ekonomska kriza, separatizam… To su boljke sa kojima se EU suočava u svom dvorištu. Kosovo, Makedonija, Srbija, Bosna… zaostala su nerešena pitanja Amerike na Balkanu za koje SAD očekuje da ih EU reši, i to u skladu sa američkim planovima.
Može li EU, uz sve svoje jade, da zadovolji i prekookeanskog partnera i prilike na Balkanu da zaokruži na način kako to SAD žele? I šta će se desiti ako u tome ne uspe?
Zvanična spoljna politika Amerike navodno je usmerena daleko van Balkana, ali, ako je suditi po rečima umirovljenog bivšeg ambasadora SAD u Srbiji Vilijama Montgomerija, ostala su tri ključna pitanja za američku administraciju za koja se očekuje da će ih rešiti EU — prvo, da nezavisno Kosovo bude u potpunosti prihvaćeno i priznato, drugo, da Bosna ostane unutar sadašnjih granica, treće, da ne izbije nikakav sukob u regionu.
To treće je možda i najteže, jer nemirne kosovske Albance ne zadovoljava nezavisnost, već samostalnost, što Evropa tek sada shvata. Doduše, Briselski sporazum za koji je EU garant, jeste jedna vrsta spasa za lidere starog kontinenta, jer očito je da taj papir može da posluži za trgovinu sa Prištinom.
To se već pokazalo kao efikasno na terenu, pa je uslov za dobijanje SSP–a bila pozitivna odluka Ustavnog suda za formiranje Zajednice srpskih opština. Priština više i ne krije da je u poziciji da ucenjuje, jer je sam premijer Kosova Isa Mustafa rekao da nema pregovora sa Beogradom, ako Priština ne dobije viznu liberalizaciju.
Sledeći potez je stolica Kosova u Ujedinjenim nacijama, sa čime bi Srbija morala da se složi u sklopu normalizacije odnosa, a to je već Evropi potencijalni problem sa Srbijom. Doduše, malo šargarepe je dato, otvorena su prva poglavlja u pregovorima Srbije i EU, ali ne verujem da su Srbi baš skloni vegetarijanskoj ishrani.
Americi je, čini se, jasno da je to roba sa kojom Srbija neće želeti da trguje, pa je moguće da su priče o vanrednim parlamentarnim izborima u Srbiji upravo zakačene za tu lokomotivu. Postoji naravno, vrlo mala mogućnost, da na potencijalnim vanrednim izborima u Srbiji, ako ih bude, pobedi neko drugi, koji bi bio spreman i na tu vrstu trgovine, ali to je teško ostvarivo.
Tu je naravno i NATO — američka snaga koju finansiraju cela Evropska unija i još pola sveta. Srbija kao vojno neutralna država iritira Ameriku jer je u tom pogledu „crna rupa“ na Balkanu, ali i potencijalni saveznik Rusije. Otud i ničim izazvano naoružavanje Hrvatske kroz NATO, i to — ofanzivnim oružjem. Bosna, ili „država bez glave“ kako je nazivaju u nekim krugovima, gde američki san i evropsku glavobolju kvari jedan od dva entiteta — Republika Srpska, vruć je krompir u rukama EU.
Zaoštrena politička situacija unutar te zemlje, koja je još uvek protektorat međunarodne zajednice, mogla bi lako da se usija ako neko krene da Republici Srpskoj oduzme prava data Dejtonskim sporazumom, za koji sama Amerika tvrdi da je demode i da ga treba menjati. Problem je što je garant tog sporazuma i sama Srbija, pa teško da će Beograd dati zeleno svetlo za ukidanje Srpske.
Makedonija, doduše, nije bila u prioritetnoj agendi američkog interesa, ali kada je priča o gasovodu preko Turske, Makedonije, itd, postala stvarna, Amerika je shvatila da bi to ekonomski moglo da ojača Makedoniju, ali i okolne države koje onda ne bi bile toliko finansijski zavisne od EU, a samim tim i od SAD. Drugim rečima, ne bi uvek morale da sviraju kako im drugi kažu. Upućeni tvrde i da je u to ime izazvana politička kriza u toj državi, naravno uz svesrdnu pomoć još uvek najmoćnijeg američkog oružja — Albanaca, koja je skoro dovela do izbijanja građanskog rata.
Dakle, lista američkih brljotina na Balkanu je tako dugačka da je izvesno da čak i da su svih 28 država–članica EU složne one ne bi mogle da ih reše.
Međutim, završetak američkih eksperimenata na Balkanu dodatno je počeo da uzima danak u već raspamećenoj Evropskoj uniji. Glasovi poput onoga koji se čuo od francuskog parlamentarca u Evropskom parlamentu da treba preispitati odluku o nezavisnosti Kosovu, jer je preskupa igračka, nisu usamljeni u Evropi, posebno od kada su se na nedavnim demonstracijama u Prištini čuli povici „Alahu ahbar“, od kojih se Evropljanima diže kosa na glavi.
Činjenice da Katalonci u Španiji žele da krenu putem Kosova, Britanci da izađu iz EU, a Austrijanci da prekrše sankcije Rusiji… samo su neki od parametara koji ukazuju da jedinstvo u Evropskoj uniji više nije cilj. Amerika, čini se, upravo to i hoće, jer EU želi da se iščupa iz njenih kandži. Amerika to sebi ne sme da dozvoli, jer bi to značilo da, pored Rusije, dobija još jednog moćnog protivnika, što bi je zasigurno zbacilo sa trona „najmoćnije nacije sveta“, a to nije nikako, kako neko reče, u američkoj agendi za 21 vek.
Ako iscrpljena EU, što zbog nameta koje joj nameće NATO i američkih ratova po svetu, što zbog izdvajana iz budžeta za održavanje u životu „država iz epruvete“ poput Kosova, kao i sankcija i kontrasankcija sa Rusijom, ne može da reši svoje probleme, kako će onda da razreši balkanski čvor.
Americi u jednom trenutku to može da bude izgovor da i zvanično u svoju spoljnu politiku ponovo uvrsti Balkan i time evropskim zemljama pokaže da bez nje nema rešenja. Šta se desi kad Amerika krene da se meša u unutrašnja pitanja na Balkanu videli smo devedesetih. A svet to gleda upravo sada jer navala migranata iz Sirije i zemalja u čije je probleme umešala prste Amerika, nije problem SAD, već Evrope.
