Tokom poslednjeg veka razne države su ulazile u ratove zbog želje da osvoje naftu — stratešku sirovinu koja je suštinski bitna za razvoj industrije i armije. Ipak, često je težnja da se osvoje tuđe naftne oblasti dovodila do rizika da se uništi sopstvena zemlja.
„Neke zemlje su na sopstvenom gorkom iskustvu saznale da cena koja mora da se plati za osvajanje nafte može da bude mnogo veća od vrednosti te sirovine“, navodi „Nešnel interest“.
Prva dva mesta na spisku zauzimaju sukobi zbog naftnih resursa u vreme Drugog svetskog rata.
Na prvom mestu je Japan. U avgustu 1941. godine SAD i Evropa su uvele embargo na isporuke nafte Tokiju zbog agresivne politike prema Kini i okupacije francuske Indokine.
Upravo je to, prema mišljenju autora članka, bilo katalizator za agresiju Japana u Tihom okeanu, na Dalekom istoku i u Jugoistočnoj Aziji, mada je očigledno da je postojalo mnoštvo razloga koji su podstakli Japan da uđe u Drugi svetski rat.
Uništenje Tihookeanske flote SAD u Perl Harburu nije rešilo naftni problem Japana, a osvajanje azijskih izvorišta nije donelo olakšanje ekonomiji te zemlje, jer je dopremanje goriva iz te oblasti bilo izuzetno komplikovano.
Pred kraj rata „za proizvodnju avijacionog goriva Japanci su morali da seku šume“.
Rat i težnja ka neograničenim zalihama nafte na kraju su doveli do „sloma imperije“, navodi autor.
Na drugom mestu su bitka za Staljingrad i rat nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza. Ideja blickriga je propala još na leto 1941. godine.
„Ako je neko od lidera i verovao u ideju da osvoji naftu, onda je to bio Hitler koji se žalio da njegovi generali ’ništa ne znaju o ekonomskim aspektima rata‘. Oni bi se, međutim, za razliku od svog firera teško odlučili da nerazumno pošalju svoje tenkove u propast kako bi osvojili naftu“, piše autor.
Do juna 1942. glavne snage iscrpljene nacističke armije usmerene su na osvajanje teritorije na jugu Rusije i pristupa izvorištima bogatim naftom na Kavkazu. U avgustu su se fašisti suočili sa dilemom da li da osvoje Staljingrad ili oblasti na Kavkazu bogate naftom.
Nacistička armija se na kraju podelila, ali nije mogla da postigne nijedan od ta dva cilja.
„Tokom šest meseci nemačka vojska upućena na Kavkaz odstupala je duž celog fronta, a više od 100.000 vojnika i oficira se predalo u Staljingradu, što je bila prekretnica u Drugom svetskom ratu. Snovi o nafti završili su se rušenjem Hitlerovog sna“, piše „Nešenel interest“.
Na spisku je i Iransko–irački „tankerski“ rat od 1980. do 1988. godine. Sukob je doveo do demoralizacije i slabljenja obe strane.
Irak je započeo rat napadom na iranske objekte naftne industrije i komercijalne brodove.
Iran je odgovorio napadom na iračke brodove i naftna izvorišta, a postavio je i morske mine u Persijskom zalivu.
Tokom sukoba je uništeno više od 450 brodova, ali nijedna od zaraćenih strana nije uspela da odnese pobedu nad protivnikom.
Od iranskih mina i raketa stradali su američki brodovi, što je isprovociralo intervenciju SAD protiv Irana.
Na četvrtom mestu je invazija Iraka u Kuvajt, koja se dogodila 1991. godine. Jedan od razloga, kako piše list, bila je težnja Bagdada da osvoji naftne izvore Kuvajta.
Zbog agresije na svog suseda Irak je pokvario odnose sa SAD, koje su faktički podržavale Bagdad u ratu protiv Teherana.
Irak je odbio da ispuni ultimatum Ujedinjenih nacija i da povuče vojsku iz Kuvajta, posle čega su SAD prebacile u Saudijsku Arabiju kontingent od 500.000 vojnika i sprovele operaciju „Pustinjska oluja“, koja je uništila iračku armiju.
Moć Bagdada u arapskom svetu se smanjila, a zemlja je pala u izolaciju, podseća list.
Ratovi SAD u Iraku takođe su bili povezani sa naftom, ali rasprave o tome u kojem stepenu vodiće se još mnogo godina, piše list.
„Čak i uz druge razloge za veliku vojnu intervenciju u oblasti Persijskog zaliva teško je poverovati da bi SAD upućivale tako veliki vojni kontingent da je, na primer, Nigerija napala Kamerun. Tokom američko–iračkih sukoba uticaj Bin Ladena i Al Kaide je pojačan, što je dovelo do tragedije 11. septembra 2001. godine“, navodi „Nešenel interest“.
