Zviždanje nije direktno i lično usmereno protiv aktera na političkoj sceni, već je to antipolitički i antipolitičarski protest, tvrdi Ivan Đorđević, antropolog i naučni saradnik Etnografskog instituta SANU, čije su oblasti naučnog rada antropologija sporta i politička antropologija. Stanje u društvu je, ističe Đorđević za Sputnjik, takvo da vlada opšte nezadovoljstvo svim političkim akterima na političkoj sceni, pa bi zvižduci koji su usmereni protiv trenutnih nosilaca vlasti bili usmereni i prema nekima drugima.
„Ljudi nemaju artikulisano nezadovoljstvo, već je ovo poluartikulisani povik protiv stanja koje jednom broju građana Srbije postaje sve više i više nepodnošljivo. Tako da to ne bih tumačio kako poklič protiv direktnih nosilaca vlasti, već protiv vlasti kao takve“, dodaje Đorđević.
Pitanje egzistencije
Strategija preživljavanja, egzistencijalne i neke druge frustracije koje doživljavamo, čine da čovek, prema mišljenju sociologa kulture i sporta sa Univerziteta u Novom Sadu Dragana Kokovića, doživljava neku vrstu pražnjenja. Razloga za to je više. „Sivilo egzistencije, baruština svakodnevnog života, naravno, nezadovoljstvo i vlašću i mnogim drugim aspektima življenja“, precizira profesor Koković.
Ljudi dođu na neki događaj i tu postoji, kako sugeriše, neka vrsta hipnoze koja povuče i onoga koji nije hteo tako da reaguje. Ali, naglašava profesor Koković, u suštini su te vrste nezadovoljstva očigledne i „bez obzira na sve priče, to je i stav ljudi“.
S druge strane, istraživanja javnog mnjenja o rejtinzima političkih partija govore da one na vlasti uživaju veliku, a najveća iz te koalicije gotovo natpolovičnu podršku građana. Dakle, istraživanja i zviždanje, koji od ova dva vida izražavanja stava je tačan?
Međutim, profesor Koković sugeriše da poslednja dešavanja u Areni treba shvatiti kao ponašanje publike u specifičnom prostoru, kao specifičnu situaciju koja je potpuno drugačija od podrške u istraživanjima, jer sa njom ne mora da bude u korelaciji.
„To je stav publike na specifičnom prostoru, ali to je znak i indikator koji je poslat vlastima, državi, da mora povesti računa o nekim vrlo važnim pitanjima koja tangiraju ljude. Prosto rečeno, nalazimo se u kulturi siromaštva, u baruštini svakodnevnog života, u strategiji preživljavanja i naravno o tome moraju da vode računa“, zaključuje profesor Koković.
Navijači kao politički faktor
Generalno posmatrano, navijači i njihovo iskazivanje političkog stava na stadionima i u halama, prema mišljenju Ivana Đorđevića, predstavljaju nešto što ima veliku političku snagu. Pogotovu na prostoru Srbije i bivše Jugoslavije.
Tako je od čuvene utakmice Dinamo—Crvena Zvezda, podseća Đorđević, a zatim i zbog političkog angažmana navijača u različitim kontekstima, kao što je bilo čuveno pevanje pesama protiv Slobodana Miloševića pred 5. oktobar. Zbog te snage koju navijački pokret poseduje, predstavnici političke elite i predstavnici vlasti u velikoj meri osluškuju šta se čuje na tribinama, te zato, napominje antropolog Đorđević, nije ni čudo što reakcija ljudi koji su bili na otvaranju Evropskog prvenstva u vaterpolu nije prošla bez bure u javnosti.
„U nekim drugim državama navijači mogu da skandiraju različite stvari, ali to se neće odražavati na politički život. Recimo, ako bi navijači počeli da skandiraju protiv britanskog premijera, to se ne bi našlo na prvim stranama tamošnjih novina. Ovde kod nas to uvek predstavlja određenu vrstu signala i relevantnu političku temu“, podvlači Đorđević.
Ne može se povući paralela između sadašnjih i dešavanja krajem devedesetih, tvrdi Đorđević, jer sad postoje demokratske procedure, a ranije je bila otvorena diktatura i borba protiv Miloševića za preživljavanje. Ali, ističe Đorđević, ponovo se dešava da je ovog puta sportska arena, a pre 20 godina fudbalski stadion — jedno od retkih mesta gde se nezadovoljstvo može iskazati. U predpetooktobarsko vreme, dodaje Đorđević, postojala je vera u bolju budućnost i nada da ćemo se, ako Milošević padne, priključiti nekakvom sistemski uređenom pristojnom evropskom društvu.
„Međutim, ljudi danas sve manje i manje veruju, mi proklamovano jesmo na nekakvom putu, ali ljudi od toga ne vide nikakav benefit. Tako da je ovo nezadovoljstvo daleko šire nego onda, kada je bilo usmereno protiv jedne ličnosti i jednog režima. Sada je sve više i više usmereno protiv sistema, a pritom u okviru tog sistema nema mnogo prostora da se ljudi pobune“.
Dakle, ko, kome i zašto zviždi? Srbija, protiv sistema, jer je dogorelo.