Ako je Jugoslavija bila zemlja radnika i seljaka, onda je Srbija zemlja radnika, glasača i gledalaca. Radnika je ponajmanje, glasača sve manje, ali je zato prema broju gledalaca televizijskog programa Srbija već godinama lider, ne samo u regionu.
Na jednoj televiziji već mesecima ide rijaliti program, druga je pre nekoliko dana pokrenula najnoviju sezonu svog rijalitija, a treća i četvrta najavljuju rijaliti format „koji je toliko veliki da mora da ide na dve televizije“. Pa kad je mogao zakon da bude promenjen da bi jedan vlasnik imao dve televizije, onda neka i format ide na dve televizije. Barem da oni koji su zbog spajanja ove dve televizije otpušteni imaju šta da gledaju.
Da li se sve, namerno, poklopilo
Nekako u isto vreme sledi najava izbora, prevremenih republičkih i redovnih pokrajinskih i lokalnih. Zato „vešti analitičari“ tvrde da „se sve poklopilo“ i nalaze u svemu tome prste vlasti koja će teranjem naroda da gleda rijalitije, sprečiti taj isti narod da gleda realni život.
Odmah da vam kažemo, nema to ama baš nikakve veze sa realnošću. Sve je stvar koincidencije pominjanja raspisivanja izbora u trenutku borbe komercijalnih televizija za rejtinge, odnosno novac od oglašavanja. Iako je Srbija plodno tlo za teorije zavere, govor brojki i činjenica je opet neumoljiv.
Naime, veoma gledana rijaliti emisija — koja je uzrokovala pojavu sličnih formata na drugim televizijama — počela je emitovanje mnogo pre nego što je evropski komesar Johanes Han rekao da odluka o izborima ne zavisi od evropskih čelnika već od srpskih političara. Dalje, rijalitija je bilo i za vreme višegodišnje vlasti sadašnje opozicije, pa narod nije bio zamajavan TV formatima, već je beg od daleko sofisticiranijeg zamajavanja tražio gledajući rijaliti sudbine drugih ljudi. Najzad, ni teza da su izbori svojevrsni politički rijaliti ne stoji. Kako?
Svaki rijaliti program zavisi od (broja) onih koji ga gledaju. Isto tako i politički rijaliti zavisi od (broja) onih koji to dozvole. Ko neće da gleda rijaliti program na televiziji, iskoristi spravicu koja se zove daljinski upravljač i promeni kanal, a ko neće da dozvoli politički rijaliti uzme spravicu koja se zove olovka i zaokruži.
Paralelni srpski svetovi
Dakle, ne žive građani u svojevrsnoj rijaliti Srbiji već u svojevrsnoj virtuelnoj Srbiji. Prisutno je više paralelnih svetova, koji čas jesu stvarni i opipljivi, a čas liče na stvarne, ali to suštinski nisu.
Pojasnićemo na primeru komesara Johanesa Hana, kad ga već pomenusmo. Njega novinar iz Srbije pita o izborima u Srbiji, a da ne znamo zašto baš njega pita. Han odgovara o izborima u Srbiji, iako niti bira niti je biran u Srbiji. A svi mi koji živimo u Srbiji to čitamo, gledamo i slušamo i pojma nemamo zašto to radimo. Kažite, jel‘ to stvarnost ili virtuelna stvarnost?
Ne pita se Brat, već Vi
Stvarno stanje stvari jeste da je ključ u rukama radnika, glasača i gledalaca — i što se tiče politike i što se tiče televizije, ma koliko to svima delovalo čudno i uprkos tome što jedni sumnjaju na uticaj Velikog brata iz televizijskog rijalitija, a drugi na uticaj stvarnog Velikog brata. Pa ovaj drugi Brat je od 2000–te na ovamo, kažu dobro obavešteni, pojedine partije redovno na više načina pomagao, a one nikako da uzmu učešće u vlasti, neke ni u Parlamentu. Čak i da nije ključni, narod je potreban uslov.
Rešenje je, dakle, jednostavno: daljinski i olovku u ruke, to je jednako onome — uzeo život u svoje ruke.
