Dakle, nije depresivan samo siromašni Balkan, depresija se iz godine u godinu povećava u celom svetu. Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da će 2020. godine depresija kao faktor onesposobljenosti za rad biti čak na drugom mestu, posle kardiovaskularnih bolesti.
Danas je na četvrtom mestu, a njeni razlozi su, pored genetske predispozicije, čitav niz traumatičnih situacija, među kojima posebno mesto imaju nezaposlenost, razvod, smrt bliske osobe, svi socijalni agensi koji atakuju na dušu čoveka, a kojih, nažalost, u našem društvu ima mnogo.
Život čak petnaest odsto depresivnih osoba završi se samoubistvom, upozorava direktorka Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ u Beogradu prof. dr Slavica Đukić Dejanović.
Dr Đukić Dejanović za Sputnjik napominje da ljudi mogu da pomognu jedni drugima, ali samo u najranijem stadijumu bolesti.
„Kada osoba počne da se osamljuje, izoluje, kada neko ko je bio sklon komunikaciji izostaje iz uobičajenih druženja, to je prvi znak. Primetna je i ’omega‘ na čelu, nabor jako zamišljene osobe, koju kada pitate šta joj je, kaže: ’Ništa, ništa‘. Simptom može biti i loš san, neuredno uzimanje hrane, kada neko gubi prijatelje bez razloga, zapravo se povlači u svoj svet, to je alarm da treba da se potraži pomoć stručnjaka. To je sve što neko ko nije lekar može da uradi“, kaže dr Đukić Dejanović.
Ona objašnjava da depresija može biti blaga, umerena ili teška. Blaga se leči psihoterapijom, umerena i teška obavezno lekovima. Pacijenti koji, pored toga što su tužni, čuju glasove i imaju utisak da je neko protiv njih, moraju da koriste ozbiljne lekove i njima mogu da pomognu samo stručni timovi.
Većina ljudi prve simptome depresije i ne registruje, jer to je ciklična bolest, traje neko vreme, pa osoba uđe u dobru fazu. Primeti se tek treći ili četvrti atak depresije i tako se izgubi dragoceno vreme za lečenje.
Novo doba i nove generacije sklone su potezanju za jednostavnim rešenjima. Internet saveti samopomoći — ustanite, pogledajte kroz prozor u vedar dan, budite i vi vedri, pogledajte lepotu oko sebe, mogu biti opasni, napominje dr Đukić Dejanović, i dodaje da ovakvi saveti zapravo mogu da pojačaju gubitak želje i nagona za životom.
„Nekompetentna pomoć, izuzev dobronamernosti, u sebi ne krije ništa dobro. Kada depresivnoj osobi ili nekome ko je sklon depresiji kažete da je vedar dan, a ona je ispunjena mračnim, tužnim osećanjima, vi joj zapravo pojačavate muku. Nekada i najdobronamernija nestručna rečenica može biti kontraproduktivna. Depresivnoj osobi valja reći: ’Vi ste već bili u mraku, pa ste izlazili na svetlost, ovo stanje je prolazno, hajde zajednički da se potrudimo da što kraće traje‘. To može biti slamka spasa ili most da se pređe na drugu stranu obale“, objašnjava ona.
Krajnji stadijum — samoubistvo
Iako se često predstavljaju kao „jake“, žene su sklonije depresiji. Svaka peta žena i svaki deseti muškarac bar jednom u životu bili su u emotivnom problemu koji se može karakterisati kao bolest raspoloženja. Međutim, samoubistava izazvanih depresijom ima više među muškarcima.
I muškarci i žene skloni su „hroničnom suicidu“ korišćenjem psihoaktivnih supstanci, alkohola i droge, koji neminovno vode ka mentalnom i fizičkom propadanju.
Iako su novine pune naslova kojima se tvrdi da Srbija prednjači po broju samoubistava, statistika zapravo kaže da svakog dana četvoro ljudi sebi oduzme život, što u poređenju sa regionom ne predstavlja nikakvo odstupanje — ni gore, ni dole.
Moderna medicina prepoznaje dve kategorije samoubica, potpuno zdrave ljude i one koji sebi „presuđuju“ zbog mentalnih problema, koji dižu ruku na sebe pod uticajem raznih patoloških sadržaja.
Zdravi ljudi ubijaju se zbog velikih razočaranja ili teške socijalne situacije. Njihov čin samoubistva se ne događa preko noći. Prvo se javlja suicidalna ideja, kada čovek počne da razmišlja o tome da ne vredi živeti, zatim tendencije (najčešće ostavljaju pisma, obilaze mesta na kojima bi mogli da odu sa ovog sveta), a sledeća faza su pokušaji samoubistva. Svaka od ovih faza je svojevrsni apel za porodicu, društvo i za struku, upozorava dr Đukić Dejanović.
„Kada osoba digne ruku na sebe zato što joj je nepostojeći glas rekao da tako treba ili bolesno veruje da je neko proganja, truje i nema snage da se sa tim bori, takvu osobu treba lečiti. Međutim, među ljudima sa mentalnim smetnjama najčešće su depresivni pacijenti oni koji podignu ruku na sebe i odluče da pobede nagon života. To je jedan od najvećih poraza za porodicu, ali i za terapeute koji su ulagali znanje i trud da to spreče“, objašnjava ona.
Na sprečavanju depresije i suicida u Srbiji radi niz državnih institucija, ali i nevladinih organizacija. Dostupni su telefoni servisa za pomoć, a bolnica „Dr Laza Lazarević“ ima više načina komunikacije sa građanima koji najčešće nisu imali dijagnozu, niti imaju smelosti da sebi priznaju da imaju mentalni ili problem nagona za životom.
Depresija i druge bolesti koje mogu voditi ka suicidu, česta su tema na sajtu ove eminentne ustanove. Ovakvim pacijentima na raspolaganju je telefonski broj na kome mogu da dobiju stručno uputstvo za put traženja pomoći.
Svakog četvrtka bolnica otvara vrata za sve koji imaju probleme, bez uputa, a nije obavezno ni zdravstveno osiguranje. Među njima su vrlo često suicidalne osobe, koje dolaskom najčešće započinju terapiju.
