Žak Sapir je ekonomista, direktor istraživanja na prestižnoj pariskoj Visokoj školi za društvene nauke, i jedan od najuticajnijih komentatora u francuskim i ruskim medijima. Stručnjak za sovjetsku i rusku ekonomiju, bavio se teorijom institucija, ali i vojnom istorijom i pitanjima političkih i vojnih strategija. Radio je kao konsultant francuske i ruske administracije i predavač na univerzitetima u Rusiji i Sjedinjenim Američkim Državama. Urednik je u listovima specijalizovanim za geopolitičke studije.
Svet se ubrzano menja pred našim očima. Da li se menja odnos snaga?
— Velika promena u poslednjih 20 godina je stupanje na scenu bloka zemalja u razvoju, BRIKS-a. Ovaj blok ostaje relativno manjinski u odnosu na evropski blok i SAD, ali je važnost ovih zemalja značajno porasla od kraja 80-ih i početka 90-ih do danas, bilo da je reč o BDP-u ili o udelu u međunarodnoj trgovini. Za 25 godina svet u kome živimo više nije isti. To je svet čije je težište sve više na zemljama u razvoju, u kome je Kina na putu da postane glavna svetska sila i gde je hegemonija Sjedinjenih Američkih Država u velikoj meri dovedena u pitanje. Primer je sirijska kriza koja prevazilazi granice ove zemlje. Zemlja koja vodi, koja daje podsticaj i prema kojoj se druge zemlje određuju je Rusija, a ne SAD.
Spremnost Vašingtona da sarađuje sa Rusijom u rešavanju sukoba u Siriji govori da je do promene u odnosima sa Rusijom ipak došlo?
— To pokazuje da su SAD svesne da ne mogu više da nameću svoju politiku i da su prinuđene da uzmu u obzir politiku drugih zemalja, poput Rusije. Ali ona nije jedina. Suočeni sa pretnjom od terorizma potrebni su im saveznici. U američkoj politici je došlo do evolucije, iako su njihovi stavovi još uvek nejasni, jer ne znaju kako da se postave prema (sirijskom predsedniku) Bašaru el Asadu, koju političku poziciju da zauzmu. Ali SAD traže način da se približe Rusiji i priznaju njenu pozitivnu ulogu u rešavanju sirijskog sukoba.
Šta se promenilo od vremena Hladnog rata?
— Politika je nastavak rata drugim sredstvima i obrnuto. Ušli smo u epohu u kojoj se smenjuju sukobi i saradnja, između dve zemlje mogu da postoje sukobi u odredđenim domenima i saradnja u drugim. To podrazumeva korišćenje različitih instrumenata, od medija i informacija do ekonomskih i finansijskih instrumenata. Više nismo u situaciji hladnog rata u kojoj je ili rat ili, uz brojne probleme, mir. Tradicionalni rat je ponovo realnost, ali ga prate različiti tipovi sukoba koji se vode različitim sredstvima, kao što je rat slikama i informacijama.
Na Zapadu i dalje postoje snažne predrasude o Rusiji i istočnom svetu. Mogu li one da budu prevaziđene?
— Za to je potrebno da dođe do značajne promene stava prema Rusiji. Postoje nagoveštaji, ali ova promena se još nije dogodila. To se odvija veoma sporo i za to su zaslužne neke evropske zemlje. Italija, pa čak i Francuska, žele ukidanje sankcija Rusiji, ali zemlje severa, poput Finske, Švedske i baltičkih zemalja se tome protive. Pošto se sve odluke unutar EU donose konsenzusom, njihovo odbijanje blokira proces.
Predlažete obnavljanje nacionalnog suvereniteta?
— Pitanje suvereniteta je suštinsko pitanje ako želimo da se ponovo bavimo politikom na evropskom nivou. Videli smo to na primeru Grčke. Tema suvereniteta je postala centralna u političkom životu mnogih zemalja, bilo da je reč o Finskoj, Holandiji, Danskoj. Ako zemlja nije suverena, ne može da odluči da sprovede neku drugu politiku. Suverenitet neće rešiti probleme, ali je to preduslov za njihovo rešavanje.
Ne verujete u evropske institucije?
— Mnogo govorimo o Evropi, ali realnost je da se tu vodi žestok sukob među delegacijama, borba bez milosti među lobistima. Klijentelizam i nepotizam su norma. Ali najgore je to što najčešće nema nikakve političke vizije, brige o dugoročnim posledicama odluka koje donose. Ono što zovemo „Evropa“ je niz institucija i organizacija koje srljaju u propast.
