Naime, u oktobru 2015. godine, američko Ministarstvo pravde je izjavilo da moskovska filijala „Dojče banke“, obavlja transakcije uz učešće američkog državljanina, čime je narušen režim sankcija protiv Rusije. U junu je ruska kompanija, čijih je 65 odsto akcija u vlasništvu nemačkog „Simensa“, potpisala ugovor o izgradnji gasnih turbina za krimske elektrane. Iako taj ugovor formalno ne krši sankcije, on nije „u duhu“ ovog režima. Na kraju krajeva, i „Severni tok 2“ se ne poklapa sa težnjom EU da diverzifikuje izvore energenata, ističe „Blumberg“.
Ali jedno je politika a drugo su poslovni i državni interesi. Kao prvo, Nemačka je zainteresovana da dobije što više gasa iz Rusije kako bi u potpunosti prešla na ekološki čiste izvore energije.
Kao drugo, kancelarka Merkel ne može da utiče na situaciju jer se „Severnim tokom“ bave privatne kompanije, poput E.ON i BASF.
Za razliku od visokih evropskih funkcionera, preduzetnici su veoma brzo shvatili da sankcije vode u ćorsokak.
Naime, još u novembru 2014. godine u Moskvu je stigla velika delegacija nemačkih biznismena, na čelu sa predsednikom Istočnog komiteta nemačke privrede Ekhardom Kordesom.
Nemački preduzetnici su iza zatvorenih vrata pregovarali sa šefom ruske diplomatije Sergejom Lavrovom, kao i sa prvim potpredsednikom ruske Vlade Igorom Šuvalovom. Pozivajući se na sopstvene izvore, ruski dnevnik „Komersant“ je tada ocenio da su nemački biznismeni i ruski političari razgovarali o „očuvanju poslovnih veza za vreme sankcija“.
Sastanku su prisustvovali predstavnici uticajnih nemačkih kompanija, poput „Metro AG“, „Dajmler AG“, „Simens“, „Vinterhol Holding“. Prema rečima izvora lista „Komersant“, ove kompanije su „mesecima pokušavale da ubede Vladu Nemačke da ne uvodi sankcije Rusiji, jer bi to moglo naškoditi zajedničkom biznisu“.
I one su bile u pravu.
Spoljnotrgovinski promet između Rusije i Nemačke je 2012. oborio rekorde i iznosio 81 milijardu evra. Nemačka je tada zauzimala 10. mesto na spisku najvećih trgovinskih partnera Rusije. Nemačka je izvozila automobile i takozvanu investicionu robu (oprema, tehnologije) (55,6 odsto), proizvode hemijske i farmaceutske industrije (9, odnosno 6 odsto). Iz Rusije je Nemačka uvozila uglavnom energente (86,7 odsto).
Godine 2014. spoljnotrgovinski promet je prvi put posle pet godina opao, i to za 6,5 odsto. Uvoz iz Nemačke je opao za 18 odsto (šest milijarda evra), šezdeset hiljada radnih mesta u Nemačkoj bilo je zatvoreno.
„Da bi stvar bila još gora, prema rečima predsednika zajednice bavarskih preduzetnika Alfreda Gafala, za prvih devet meseci 2015. godine uvoz je opao za 27,9 odsto. Predstavnici bavarskog biznisa i dalje insistiraju na tome da je produžavanje antiruskih sankcija pogrešan put i da je raskidanje istorijskih veza sa Rusijom neprihvatljivo. Osim toga, sankcije nisu doprinele rešavanju ukrajinske krize“, napisao je Gafal u autorskom tekstu za „Handelsblat“.
I u „Blumbergovoj“ analizi se navodi da zbog sankcija EU ruski BDP je pao samo za 0,3 odsto, tako da se može reći da su sankcije imale „isključivo politički značaj“.
S druge strane, profesor političkih nauka Univerziteta u Getingenu Peter Šulce rekao za Sputnjik da su ekonomske sankcije protiv Rusije u suprotnosti sa interesima malog i srednjeg nemačkog biznisa.
„Kancelarka se oglušila o stav srednjeg biznisa i to će je 2017. koštati glasova na izborima, ukoliko sankcije ne budu ukinute pre toga. Smatram da je Vašington pritiskao Berlin, kako bi Evropa sledila američku politiku. Ukoliko zvanični Berlin promeni stav povodom Rusije, to će uraditi i cela EU“, rekao je Šulce.
I Aleksandar Kamkin iz Centra za nemačke studije Ruske akademije nauka kaže za „Sputnjik“ da je nemački biznis svestan činjenice da „gubi rusko tržište“.
A ovo tržište je veoma važno, jer na njemu posluje više od 6.000 nemačkih kompanija. Nemački industrijski gigant „Simens“ ima oko 5.000 saradnika u Rusiji, predstavništva u većini gradova i nekoliko fabrika.
Sa jedne strane, Nemci se uvek zalažu za poštovanje zakona. Sa druge strane, ukoliko režim sankcija formalno nije prekršen, Berlin će raditi u svom interesu, bez obzira na kritiku od strane drugih članica EU. Jednostavno, u 21. veku se uglavnom vode ekonomski ratovi.
Ekonomska ekspanzija je zamenila političku ili vojnu, koja ja bila karakteristična za prethodno stoleće.
