Prema ovim dokumentima, rezerve su bile toliko velike da su mogle da postanu osnova za stvaranje panafričke valute koja bi mogla da konkuriše dolaru u tom regionu.
Kao razlozi za intervenciju navedene su i velike naftne rezerve Libije i jačanje francuskog uticaja u Severnoj Africi.
Ipak, 2011. godine lideri zapadnih zemalja pozdravili su svrgavanje režima Gadafija kao demokratski korak.
„Živeo Bengazi, živela Libija, živelo prijateljstvo Francuske i Libije!“, govorio je predsednik Francuske Nikola Sarkozi.
„Pokazali ste svetu da možete da svrgnete diktatora i da izaberete slobodu!“, govorio je premijer Velike Britanije Dejvid Kameron, obraćajući se libijskom narodu.
„Narod Libije spasao se od diktatora. Sada on ima šanse“, tvrdio je američki potpredsednik Džozef Bajden.
Poslednjih godina u Libiji ne prestaju haos i nasilje. Usled toga, u zemlji jača DAEŠ (takozvana Islamska država), koji osvaja sve više novih teritorija. U januaru 2016. godine u napadima terorista poginulo je na desetine ljudi.
Prema mišljenju dopisnika lista „Jerusalim post“ Arijela Bena Solomona, od samog početka je očigledno da će intervencija u Libiji dovesti do negativnih posledica za tu zemlju.
„Pisma Klintonove potvrđuju rezultate istrage koji su počeli da se pojavljuju posle intervencije u Libiji, koju je organizovala Francuska uz podršku SAD. Velike naftne rezerve ove zemlje bile su osnovni uzrok intervencije. Diktatori predvode mnoge afričke zemlje, ali Zapad ne žuri da se meša u poslove svake od njih. Administracija (američkog predsednika Baraka) Obame od samog početka se vodila priličnom naivnim ili pogrešnim predstavama o tome šta treba preduzeti da bi se rešila situacija u Libiji posle rata“, objašnjava politički analitičar Arijel Ben Solomon.
