Ovim rečima počinjemo priču o balovima u Beogradu sa Ivicom Došenovićem, čovekom koji je uspeo da vrati tradiciju prestoničkih balova, nastalu još davno, u prvoj polovini 19. veka.
Došenović nas prvo vraća u same početke i nastanak prvih javnih skupova ove vrste u Srbiji i Beogradu…
Najstariji balovi
— Davne 1827. godine, održan je prvi bal u Zemunu, ali nije sačuvano mnogo podataka o njemu, osim da ga je priredio neki zemunski gostioničar — kaže Došenović. — Ipak je preteča kraljevskog bala bilo slavlje uz igru koju je knez Miloš priredio u Kragujevcu 1834. godine, uz pucanje prangija. Na Svetog Savu 1838. godine, održan je prvi diplomatski bal, koji je priredio predstavnik britanske krune Lojd Hodžes, i tada su prvi srpski političari sa suprugama počeli da se pojavljuju na javnim skupovima. Kažu da je tada i sam Hodžes zaigrao srpsko kolo uz kneza Miloša.
Hronologija kaže da je sledeći bal, 1839. godine, organizovao Milošev brat Jevrem, a prvi javni bal održan je 1840. godine.
Da bismo shvatili ono vreme, Došen nas podseća da su na dvorskim balovima bili samo strogo izabrani gosti iz ondašnje elite.
— Veliki dvorski balovi održavali su se po tačno utvrđenoj proceduri, a okupljali su ministre i njihove supruge, savetnike, visoke oficire, dvorske gospođe i strane diplomate. Svaka dama dobijala bi na ulazu knjižicu sa redosledom igara u koju bi upisivala ime partnera za svaku igru. Vezu sa evropskim balovima najkvalitetnije su pratili kralj Milan i kraljica Natalija Obrenović. Tada su donosili igre iz Evrope, bal je počinjao kolom, ali su se igrali menuet, polka, mazurka, kadril… Čula se muzika Verdija, Vagnera, i Mendelsona. Garderoba je stizala specijalno iz Venecije, Lila i Pariza. Posebno je bila moderna ljubičasta boja haljina, dok su muškarci nosili frakove, ešarpe i bili su okićeni lentama.
U ponoć su obavezno bile posluživane krofne.
Prvi oficirski bal održan je 1852. godine, samo dve godine po osnivanju Vojne Akademije, a kasnije su se odvijali po garnizonima širom zemlje, sve do 1941. godine. Zatim dolazi do promene sistema i decenijama kasnije ovakvi plesački skupovi bili su smatrani obeležjem buržoazije, pa ova tradicija zamire…
Buđenje tanga
Igralo se i posle rata, ali prvi bal nije mogao da bude održan do 1988. godine, kada naš sagovornik, kao direktor plesne škole „Natalija i Ivica“ obnavlja ovu tradiciju. Doduše, i tada je reč „bal“ bila „neprijatno buržoaska“, pa je, posle upozorenja od nadležnih, Došenović ovu manifestaciju nazvao „Ritam mladosti i lepote“. Kao zaljubljenik u ples, do sada je organizovao 44 bala u Srbiji, a šest puta je bio suorganizator Svetosavskog bala u Parizu koji naši iseljenici izuzetno poštuju.
Kada je osnovao svoju školu plesa, shvatio je koliko ljudi voli da se bavi ovom vrstom spoja sporta i umetnosti, i koliko imamo jak osećaj za igru.
— Promovišemo stare vrednosti. Balovi su manifestacija kulture, lepote i igre. Negujemo elegantne manire koji su bili sastavni deo ponašanja. Uostalom, ne postoji čovek koji bar jednom u životu nije poželeo da zapleše, bez obzira na to da li ga je ka plesu terala tuga ili radost.
Došenović se priseća svih koji su od 1988. godine bili na balovima koje je organizovao, od Milovana Ilića Minimaksa, preko generala Ojdanića, do Žike Nikolića Šarenice, dr Predraga Simića, dr Slobodana Markovića… Nemamo prostor da pomenemo sva poznata imena, ali naš sagovornik izdvaja više od 30 ambasada akreditovanih u Beogradu. Svi su oni, kaže Došenović, vremenom postali njegovi prijatelji, kao i prijatelji ovog okupljanja Beograđana.
— Školu je pohađao i svojevremeno ambasador SAD u Beogradu Majkl Polt. S njim sam sklopio sasvim lepo prijateljstvo, tim pre što je bio veoma neposredan i vredno je učio korake koje sam mu pokazivao. Često smo se i šalili, pa sam mu tako prvi put, kada sam ga video, komentarisao način na koji je držao svoju suprugu: „Ako tako držiš ženu, brzo ćeš da je izgubiš. Bračni par čine ljudi koji imaju svoje slobode i nisu sinhronizovani u svakom trenutku. I ne moraju da budu. Ali u plesu morate imati jedan krvotok! Jedno je naučiti korak, drugo je lepo izgledati, ali je najvažnije — prijati partneru!
— Polt se posle smejao jer je bio dobar učenik i brzo je shvatio suštinu plesa. Govorio mi je: „Vi ste sjajni ljudi. Samo se malo promenite, morate malo da budete drugačiji“.
Na balove koje organizuje Došenović svake godine dođe veliki broj zvanica. Iako je Austrija „majka“ balova, Došenović kaže da je posebno bio ponosan kada je jedna delegacija iz Beča, koja je bila u Beogradu, otkazala povratne avionske karte koje su im isticale tog dana samo da bi mogla sutradan da prisustvuje balu.
Bečki slovenski balovi
Budući da je u Beču, prestonici balova sredinom 19. veka, živelo oko 50.000 Slovena, oni od 1843. godine prave zajedničke balove. Naš sagovornik podseća da je onaj, najpoznatiji bal bio 1847. godine, a među gostima su bili Miloš Obrenović, Vuk Karadžić i Petar Petrović Njegoš. Posebnu pažnju privukla je Vukova kći Mina, koja se pojavila u raskošnoj srpskoj nošnji.
Priče o balovima su se smenjivale, a veliki hroničar Kosta Hristić beleži bal koji je priredio knez Mihailo u Beogradu, januara 1865. godine. Tada su, veli Hristić, zime bile mnogo oštrije, a nisu postojali javni fijakeri, već je samo nekoliko dobrostojećih porodica imalo fijaker. Postavljalo se pitanje kako se kroz velike nanose probiti do Dvora…
— Najposle je po nečijoj srećnoj ideji garnizonar naredio, te je eskadron konjice u širokom frontu projahao nekoliko puta od Dvora do Stambol kapije i gore, do Manježa — beleži Hristić. — Sve dotle dok konji grudima i nogama nisu debeli, visoki sneg rasprtili i ugazili… bal, koji bi bez toga mogao propasti, mogao se održati…
Šta je ono što povezuje to davno doba, i ovo, savremeno vreme?
— Devojke najviše vole kada imaju čvrst stisak partnera sa kojim plešu. Ali ne i grub. U plesu je velika razlika između ta dva pojma. Ipak, najviše im smeta kada je „partner drži, a ne drži“, kad je, kako kažu, „ljigav, kljakav“, kada „nema ruku“.
Sve generacije vole da plešu, pa su tako i polaznici ove škole najrazličitijih godina. Među najvažnije uspehe Došenović ubraja činjenicu da su ih učlanili u Svetsku plesnu federaciju, kao i da su na međunarodnim takmičenjima osvojili više od 80 medalja.
— Ipak je najveći uspeh što smo među svojim polaznicima, tokom dve poslednje decenije, „stekli“ 50 novih brakova!
(Iz knjige Zorana Nikolića „BG priče“ u izdanju Novosti)
