U poslanici ste ponovili poziv Srbima na KiM da se vrate, ali kako to postići kada vidimo da su tamo zločini nad Srbima nekažnjeni?
— Tu i leži problem. Mnogi bi se vratili, ali nemaju gde da se vrate, kuće su im porušene, imanja uzurupirana. Oni koji su se vratili nisu tamo naišli na prijem nego čine sve da im onemoguće opstanak i mnogi zločini i nedela se i danas se dešavaju, ostaju neotkrivena i nekažnjena. To vide oni koji mnogima kroje kapu, prave se da ne vide i ne znaju, a sve znaju. To sam imao prilike da čujem lično od onih koji su poslati da budu na Kosovu i Metohiji, pa su sami uvideli, i kad su se vratili imali su drugo mišljenje o čitavoj situaciji na Kosovu nego kada su dolazili. Sve se zna i sve je poznato, ali politika ima svoju politiku. Naša je tragedija što smo ostali bez nekadašnjih prijatelja, koji su bili i Francuzi, i Amerikanci, i Englezi, a danas ne znam koliko su to.
Kako nam se to desilo? I da srpski život manje vredi, a tapija na imovinu koju ima Srbin na Kosovu ne vredi, dok je na Zapadu privatna imovina svetinja?
— Na Zapadu je imovina svetinja. Ali mi nismo na Zapadu. Nismo ni u interesu Zapada, nego je u interesu neko drugi kome je dopušteno i dato pravo da čini ono što, nažalost, čini. Valjda će i ta nepravda doživeti kraj, to verujemo, to očekujemo i tome se nadamo.
Kada je reč o položaju i imovini SPC na Kosovu i Metohiji, na koju ima nasrtaja, kako se izboriti da se SPC i njena imovina bolje zaštite?
— Mi nemamo mogućnosti da se borimo na Kosovu i Metohiji. Ne računamo na pomoć onih koji vladaju KiM, gde to jako sporo ide. I ne samo što nema mnogo prilika da se vrati imovina i crkvi, i srpskim vlasnicima imovine, nego ono što je bilo u vlasništvu crkve. kao u Dečanima, danas pokušavaju da otmu. Srbija čini koliko može, ali oni koji de fakto vladaju Kosovom to gledaju. Nadamo se da će pravda na neki način progovoriti i pobediti. U toj nadi živimo.
Koji biste model predložiti za rešavanje tog pitanja, s obzirom da naš pregovarački tim u briselskom dijalogu namerava da pitanje položaja SPC postavi kao temu?
— To treba da rešavaju neki forumi, da se iznese ili u Evropi ili UN. Nadamo se da će to jednoga dana biti.
Kada je u pitanju položaj Srba u Hrvatskoj, čuli smo čak i od nekih NVO u Hrvatskoj da su Srbi tamo zaštićeni „kao beli medvedi“, a s druge strane maltene je svetogrdno pomenuti da Srbi imaju pravo na svoje pismo. Da li ste zadovoljni položajem Srba u Hrvatskoj?
— To treba pitati srpski narod koji tamo živiti. Danas smo dobili izveštaj iz Zagreba, gde se nalazila jedna srpska škola internatskog tipa. Gotovo svakodnevno ih napadaju, i što je najtragičnije, mladići istog uzrasta kad dođu na tu stanicu kažu: „Ovo je pravoslavna stanica, idemo da ih koljemo“. To ponavljaju deca, a to su verovatno čuli ili slušaju i dalje od svojih najbližih. Znaju šta su njihovi preci radili, znaju kako su Srbi stradali. Nažalost, taj strah je i dalje prisutan kod srpskog naroda i tu nema slobode. Mnogi kad dolaze u Zagreb u crkvu gledaju da li ih neko posmatra. To se dešava u jednoj hrišćanskoj, katoličkoj zemlji gde smo do 11. veka bili jedna crkva, gde smo se do juče smatrali srodnim narodom, gde smo nekada zajednički živeli i zajednički se borili za svoja prava u Austrougarskoj. Danas Srbi strahuju da ne dožive ono što je doživelo preko milion njihovih predaka.
Da li su to te evropske vrednosti?
— Nažalost, to su neke evropske vrednosti. U tom vremenu živimo. Tamo je Katolička crkva vrlo prisutna i plašimo se da ono što čini narod nije neki znak od njihovih duhovnika. Ne bih želeo i nećemo da verujemo da je to istina, ali nažalost stvarnost nam govori svojom retorikom.
Povodom pokušaja kanonizacije Stepinca pisali ste papi Franji, a formirate tim stručnjaka koji treba da razmotri to pitanje zajedno sa Vatikanom. Kako očekujete da će se to rešavati?
— Mi smo o Stepincu rekli ono što znamo o njemu. To smo napisali ne radi samog Stepinca. Da li će on biti svet, to Bog odlučuje i Bog tu nagradu daje. Možemo mi ma koga proglasiti svetim ili svetoga nesvetim, ali ako ga je Bog proglasio svetim ili ako ga nije primio kao svetoga, to ništa ne znači. To nešto znači ovde, ali pred Bogom ne znači ništa. Mi smo to kazali. Nama je više stalo do Rimokatoličke crkve. Oni su uveli mnogo elemenata u svoje veroispovedanja posle odvajanja, ali ipak verujemo da ta crkva ima dosta svetotajinskog i božanskog, pa nam je više stalo da ta crkva očuva svoje dostojanstvo. Što se tiče komisije, taj predlog je došao od, upotrebiću izraz samog pape Franje, episkopa Rima. To je njegov dobronameran predlog. Njemu lično je stalo da dođe do saznanja koji su to razlozi da je među dva tako bliska hrišćanska naroda prisutna takva mržnja i neprijateljstvo koji su se pokazali u minulim vremenima i da se formira komisija koja će tražiti korene svega toga. Kad će ona početi sa radom videćemo, ali mislim da je to dobar pokušaj da se stvari izmene, da ljudi počnu da razmišljaju na drukčiji način i o sebi, i o drugima.
Pred obeležavanje Milanskog edikta pričalo se da će možda papa tada doći u Niš, pa nije. Koji uslovi treba da se steknu da bi papa došao u Srbiju? Da li je to poklonjenje žrtvama Jasenovca?
— Pre svega papa ne dolazi makar kako u jednu državu. Pitanje je kako papa želi da dođe u Srbiju — da li kao državnik, ili kao rimski episkop. I jedno i drugo zna se u Crkvi kako se priprema i dešava. Posmatrano s aspekta Crkve i sa mog ličnog aspekta, to je veliki, značajan događaj, poseta predstavnika jedne crkve — i ja tu ne vidim ništa loše. Na kraju krajeva, svi problemi koji iskrsnu rešavaju se na kraju za stolom. I svaki problem je najbolje da se reši dijalogom i kontaktom. Daće Bog da će jednog dana da bude i takav jedan susret. Ali ima puno razloga…
U Srbiji živi na hiljade izbeglica iz Hrvatske koji su izbegli od smrti. To se prenosi i priča, s obzirom da su u tom delu uzeli učešća mnogi sveštenici Rimokatoličke crkve. Pa se čak i Stepincu pripisuje da ništa nije učinio da bar spase decu. U Mlaki je bilo 20.000 dece koja su bila izložena u jednom toru. I zvali su ih tor. Ta deca su na avgustovskom suncu umirala o žeđi i gladi, čuli su se glasovi „mama, vode, hleba“. A šef toga bio je svešteno lice. To je tragedija ne samo lična, to je tragedija samog hrišćanstva. Još uvek žive takvi ljudi. Evo skoro smo sahranili Ekmečića. Njemu je 70 osoba zaklano u Hercegovini. Danas smo sahranili advokata Veljka Guberinu. I njemu su svi pobijeni, a on je izbegao, inače ni on ne bi bio živ. Pa kad se setimo Glinske crkve gde je krv ljudi zaklanih u crkvi tekla potokom. Kad se sve ima u vidu, to su sve razlozi koji posetu pomiču u kasnije vreme.
I premijer Aleksandar Vučić ponavlja da je iz porodice izbeglica, ali da je važno regionalno pomirenje.
— Kako da ne. Mi se molimo za mir u crkvi, narodu, svakodnevno. Ali mora da se pokaže želja za mirom i ono što mi očekujemo i od crkve, i od naroda hrvatskog to je da kažu: evo, nažalost, desilo se, moramo da zaboravimo, pružimo ruke jedni drugima. Nažalost, i ono što se danas dešava nije nimalo pohvalno.
Za srpski narod je tako karakteristična nesloga. Ni u Republici Srpskoj nema sloge među onima koji su na vlasti i onih koji su u opoziciji. Kako vidite situaciju u BiH i RS?
— Nažalost, vreme komunizma je prošlo, ali posledice nisu prošle. Narod se tu izgubio. Kad čovek izgubi pravi put, onda su mu sve staze putevi. Sećam se jednog bivšeg Srbina koji je postao musliman, tamo kod Crne Reke. Čestit čovek. Dok je patrijarh Pavle bio episkop raško-prizrenski upoznao ga je i posle mnogo dana on kaže vladici Pavlu: nemojte ni meni verovati, jer kad jedanput promenite kapu, svaka pasuje. I ovo je isto. Mnogo staza umesto puteva. Još uvek žive neke ideje, ko zna kakve. Dok su Srbi znali svoj put, imali jednu veru i način života, toga nije bilo. Treba da se vratimo sebi, svojoj duhovnoj kulturi, svom moralu i onda će nam biti mnogo bolje i lakše. Čuje se često: ljudi će sve oprostiti, ali uspeh neće. Ako je neko uspešniji onda mu zavide, „zašto on, a nisam ja“, i tu su onda i izvori nesporazuma, svađa, i mržnje.
Hoćete li ići na proslavu Dana RS i zašto nekim ljudima smeta što je taj dan na Svetog Stefana?
— To se svi pitaju, pa se i ja pitam. Republika Srpska de fakto postoji, i to postoji legalno i legitimno. Običaj je da država ima svoj dan. Oni su nekom slučajnošću izabrali taj dan i ja ne vidim razlog, sem da nađu način da mogu da prigovaraju nešto jednoj istorijskoj činjenici i onome što de fakto postoji. Ići ću tog dana na proslavu.
Da li dobra poruka što i Vlada Srbije ide tamo?
— To je naš narod, to je država srpskoga naroda. Pa ako može predsednik Turske da kaže da je Prizren njihov grad i da ga neki drugi svojataju kao svoj, zar ne može srpska vlada i svaki Srbin iz Srbije da dođe u republiku srpskoga naroda?
Koju biste poruku uputili Srbima? U šta da upiru pogled?
— Pogled se jedino može upirati Bogu. Jer bez Boga, bez blagoslova i pomoći Božje ne može se ništa učiniti. Ali da upiru malo i na sebe. Da budu složni međusobno, da u svakom svom bratu vide onog najbližeg brata i rođaka svoga. Da poštuju i druge ljude, bez obzira na veru, boju kože, nacionalnost. Svi smo mi narod Božji i svi nosimo lik Božji i to treba poštovati. I da ne gledamo samo ono što je naše i što je moje, nego da vidimo i šta je bližnjega moga.
Koji su, po Vašem mišljenju, najveći izazovi s kojima je suočena Srbija i srpski narod?
— Srpski narod prošao kroz period strašnih stradanja kakva nismo imali gotovo nikad u svojoj istoriji — a imali smo ih mnogo. Nama je, i kao Crkvi i kao narodu, zadatak da nađemo način da opstanemo, da sačuvamo svoj identitet, svoj jezik i sve ono što smo primili od svojih predaka. Drugi zadatak je da sačuvamo i veru naših svetih predaka. Prilike su učinile da smo rasejani po čitavom svetu. Mi smo mali narod, pa kad se jedan veliki deo raseli, onda narodu njegova osnovna baština ostaje siromašnija. Nastojimo kao Crkva da taj narod očuvamo u svenarodnom nacionalnom jedinstvu. A da bi se sačuvali i opstali najbitnija je vera. Vera nas je održala, drži nas i vera će nas održati.
Ali teško je sačuvati to jedinstvo kad jedini vuku na Istok, drugi na Zapad. Kako na toj vetrometini možemo da sačuvamo jedinstvo?
— Moramo da sačuvamo svest o sebi. Kaže narod, u Božjoj bašti ima mnogo cveća, pa kad ima raznovrsnog cveća zašto onda da ne postoje raznovrsni narodi, da ostanemo svoji, naravno, uz poštovanje drugih naroda, kultura, jezika, ali ono što je izvorno naše da sačuvamo. To je danas teško u svetu, ali jezik, običaji ostaju. U vezi sa Božićem postoje mnogi narodni običaji, to se neguje i u Australiji, Evropi, Americi, ali vera je ta sila i snaga koja jedan narod čuva i u nacionalnom, i u verskom smislu.
Rekli ste da smo prošli kroz teška iskušenja u proteklim decenijama. Posledica tih iskušenja je da nas je na nekadašnjim srpskim prostorima sve manje. Da li smo negde posrnuli i ko je kriv za to što nas je sve manje na tim prostorima?
— Nažalost, posrnulo je čitavo čovečanstvo našeg vremena, a kada posrne čovečanstvo najpre posrne svaki pojedinac, pa onda i celina, narodi. To posrnuće je svakako prisutno u našem narodu, ali pored moralnog posrnuća, ono što smo mi doživeli jesu teška stradanja, u Prvom i u Drugom svetskom ratu, i posle Drugog svetskog rata, pa nažalost i danas. I danas naš narod strada na Kosovu i Metohiji, to je valjda jedino mesto u svetu gde je zgažena sloboda jednog naroda, gde jedan autohtoni narod koji je tu živeo stotinama godina, podizao svoje velike svetinje, danas se bori da ih sačuva od onih koji žele da ih prisvoje. Otac Justin, veliki podvižnik našeg vremena, kaže na jednom mestu: za sve probleme i tragedije svi smo krivi, svaki pojedinac. Nama ostaje jedan put, a to je u hrišćanstvu poznat put pokajanja, vraćanja pre svega sebi. Oni koji čitaju Bibliju znaju priču o bludnom sinu, koji je napustio dom svoga oca, otišao u daleku zemlju, tamo živeo raspusno, potrošio sve što je nasledio i na kraju bio prinuđen da čuva svinje i da se hrani hranom kojom su se svinje hranile. U takvom stanju njemu dolazi svest o životu u domu svoga oca i donosi odluku da se vrati. Dakle, postoji pad, ali postoji i pokajanje kao put vraćanja sebi.
Kad je reč o ključnim nacionalnim interesima, visoki državni zvaničnici često dolaze kod vas da se konsultuju. Da li mislite da to čine dovoljno često i kako gledate na prozivke koje se čuju u javnosti tim povodom da to ne bi trebalo da rade i da se time Crkva meša u politiku?
— Mi kao Crkva i naša država imamo relativno dobre odnose. To što se čuju suprotne reči su reči pojedinaca, ali za nas je bitno da država vodi sadržajnu, pravednu politiku koja je Crkvi dala određeno mesto i koja prema svojim mogućnostima pomaže Crkvu. Možda bi ti odnosi trebalo da budu i bolji, ali s obzirom da ni država nije u nekom posebnom stanju, bitno je da čini ono što može i mi smo zahvalni. U pitanjima koja su nam zajednička uvek imamo dogovor i saradnju. Kad su nas pitali šta mislimo o nekim stvarima, rekli smo. Njihovo je šta će izabrati a šta neće, ali pohvalno je kada nađu za shodno da se obrate da čuju i drugu stranu.
U protekloj godini izborili smo bitku da Kosovo ne uđe u Unesko, ali jasno je da će biti novih pokušaja potvrđivanja te kvazidržavnosti. Možemo li i kako kao mali narod da se izborimo sa time, s obzirom da iza Prištine stoje mnoge moćne države?
— Mi ćemo učiniti sve kao narod, ali naravno na prvom mestu uz pomoć Rusije i drugih velikih sila. Nama je drago što iza nas stoji i Kina i mnoge druge države na svetu. I nadamo se da ćemo jednoga dana, s tim snagama i s ulogama koje te države imaju u svetu, uspeti da sačuvamo ono što je vekovima bilo naše.
Može li crkva da pomogne u tome?
— Crkva neprekidno na tome radi i jedino ko čuva svetinje to je Srpska crkva koja je ih je čuvala i za čitavo vreme turskog robovanja, a od rušenja od onih koji ih prisvajaju. Uz pomoć naših prijatelja, na prvom mestu Rusije. Ali nadamo se da će kod mnogih progovoriti i savest, saznanje i svest da je to uvek bilo srpsko. A što nas danas tamo nema krivica je onih koji su omogućili da budemo proterani i posebno što nam nisu omogućili da se vratimo. Moje mišljenje je bilo uvek, a to kažem i političarima: ne bih prihvatio nikakav razgovor sa Šiptarima dok se srpski narod ne vrati na Kosovo i Metohiju.
