Nada da će se u Siriji uspostaviti kakav-takav mir je poput slamke u bliskoistočnom vihoru nakon odluke Saudijske Arabije da produbi sukob sa šiitima.
Sporazum postignut u Beču 14. novembra, dan nakon atentata u Parizu, koji se pretvorio u rezoluciju Ujedinjenih nacija o političkom rešenju krize u Siriji, dočekan je kao „istorijski“ jer su u njemu učestvovale i sunitske zemlje i Iran. Za četiri godine građanskog rata, u kome je poginulo 300.000 ljudi, UN nisu uspele da se dogovore kako da stanu na put krvoproliću. Činilo se da im je to pošlo za rukom 18. decembra. Rezolucija predviđa da krajem januara „svi sednu za sto“, vlast i opozicija u Siriji i da, pod nadzorom Ban Ki Muna, generalnog sekretara UN, razgovaraju o promeni ustava i izborima.
Dve nedelje kasnije Rijad je odlučio da pogubi šiitskog vođu Nimr el Nimra i desetine drugih političkih protivnika i izazove novu diplomatsku krizu sa Teheranom. Reakcije su se lančano nizale — Bahrein i Sudan, većinski sunitske zemlje, sledili su Saudijsku Arabiju i prekinuli odnose sa Iranom, šiiti su burno negodovali u Libanu, Pakistanu i indijskom Kašmiru.
Saudijska Arabija, ultrakonzervativna zalivska monarhija koja važi za lidera sunita, i Iran, predvodnik šiita, dva su ključna aktera na Bliskom istoku bez čijeg dogovora nije moguće dugoročno rešenje sukoba u ovom regionu.
Prekid diplomatskih odnosa između dve zemlje, koji je usledio nakon pogubljenja šiitskog vođe i paljenja saudijske ambasade u Teheranu, dovodi u pitanje mirovne pregovore o Siriji i Jemenu, čiji nastavak je predviđen u januaru.
Odluka saudijskih monarha da se otarase protivnika, koja je u Teheranu dočekana kao provokacija, produbila je front između šiita i sunita širom Bliskog istoka i indirektni rat koji vodi sa Iranom u više zemalja.
To je slučaj u Jemenu, u kome uz podršku sunitske vlade Saudijska Arabija predvodi koaliciju koja bombarduje šiitske pobunjenike. U Ženevi se vode pregovori o prekidu ovog sukoba, mnogo diskretnije nego oni u Beču o Siriji. Izgledi za uspešan ishod ovih pregovora nisu veliki, o čemu svedoči i izjava sunitskog lidera da se situacija u ovoj zemlji može rešiti samo silom.
U Bahreinu Rijad produbljuje želju za osvetom među šiitima, čiji otpor pokušava da slomi uz pomoć manjinskih sunita na vlasti koje kontroliše. U pitanje dovodi i delikatni suživot pripadnika ova dva verska ogranka islama u Libanu, u kome je 25 odsto šiiita, 22 odsto sunita i 40 odsto hrišćana učestvovalo u građanskom ratu u kome je poginulo više od 200.000 ljudi.
Politika saudijskih monarha doprinosi povećanju tenzija između šiita i sunita u Iraku, što ide na ruku DAEŠ-u, organizaciji koja je prerasla u ozbiljnu pretnju kada su joj prišli poraženi sunitski oficiri nakon što su SAD na vlast dovele šiite.
U Siriji, u kojoj verski mozaik nije ništa manje složen, sa alavitima na vlasti koje podržava Teheran i sunitima u opoziciji, potez Saudijske Arabije preti da minira ideju o sporazumu dve strane.
Da li će zbog toga biti izbačena iz koalicije koja bombarduje Siriju, na čijem čelu sa SAD?
U mlakim reakcijama Vašingtona i zapadnih saveznika nakon pogubljenja šiitskih lidera u Saudijskoj Arabiji o tome nema ni govora.
Kakav je onda smisao bombardovanja Sirije kada jedan od glavnih partnera minira mirovne pregovore?
SAD, kao i Velika Britanija i Francuska, odlučile su da razviju vojne, strateške i ekonomske veze sa monarhijom koja praktikuje radikalni islam i daju joj odrešene ruke. Ovakav pristup čini rešavanje kriza na Bliskom istoku nemogućim.
