Teheran je, podseća autor teksta, optužio Rijad za povećavanje napetosti u regionu, što se ne dešava prvi put. Od 1987. do 1991. godine posle krvavih sukoba policije Saudijske Arabije i iranskih hodočasnika u Meki, zemlje su već prekinule odnose.
„To traje bez prekida. Pred kraj mandata predsednika Mahmuda Ahmadinežada napetost je bila na maksimalnom nivou“, smatra naučni saradnik Instituta za međunarodne i strateške odnose Tjeri Kovij.
Ipak Hasan Rohani, koji je predsednik Irana od 2013. godine, iskoristio je „bogatstva diplomatije“ da bi izgladio oštre uglove u odnosima sa sunitskim monarhijama Persijskog zaliva.
„Tokom cele svoje kampanje on je ponavljao da su ovi odnosi prioritet njegove spoljne politike, čak i više nego nuklearni dosije. Pošto je izabran, trudio se da ublaži napetost kako bi se to dobro videlo u prestonicama Persijskog zaliva“, navodi Kovij.
U ovoj situaciji izvršenje smrtne kazne nad šeikom Nimrom el Nimrom jeste provokacija, smatra stručnjak.
To se dešava u trenutku kada je napetost porasla u septembru 2015. godine, posle smrti 464 iranska hodočasnika u Meki tokom stampeda koji je odneo živote 2.200 ljudi.
Sporno pitanje u odnosima dveju zemalja tiče se ekonomije, navodi list. Teheran optužuje Rijad, prvog izvoznika nafte u svetu, da su Saudijci odigrali glavnu ulogu u obaranju cena crnog zlata, održavajući njegovu proizvodnju na veoma visokom nivou.
Dokumenti koje je objavio sajt Vikiliks otkrili su poteze Kraljevstva usmerene na obuzdavanje rastućeg uticaja Irana. U jednom od telegrama, objavljenih 2010. godine, kralj Abdulah je molio Vašington da „odseče glavu zmiji“, odnosno da se „bori protiv nuklearnog programa Irana i da ga uništi“.
Strahujući da će ukidanje međunarodnih sankcija Iranu posle potpisivanja nuklearnog sporazuma dati Teheranu više sredstava za podršku proiranskim šiitima, Saudijci su pojačali stvaranje „sistema uticaja“ koji se finansira nafto-dolarima.
Pored ostalog, Rijad je izdvojio finansijska sredstva za propovednike u inostranstvu, gradi džamije, škole, centre i podržava kampanje „za suprotstavljanje inostranim rukovodiocima i medijima koji mogu da se suprotstave interesima kraljevine“.
„Uspon Irana izaziva pravu paranoju saudijskih rukovodilaca koji žele da se pozicioniraju kao ’zaštitnici sunita’. Oni to u stvarnosti nisu, jer rigorozni vehabistički islam koji podržava porodica El Sauda, ne podržava većina u sunitskom svetu. Naprotiv“, piše list.
Ako uz pomoć značajnih finansijskih izvora Rijad može lako da kupi sebi lojalnost, niko ne veruje da će druge zemlje želeti da se žrtvuju radi monarhije koju teško da voli „arapska ulica“.
„Postoji li rizik da se šiitske i sunitske manjine, koje štite Saudijska Arabija i Iran, pobune?“, pita se autor teksta.
U Iranu ne postoji statistika koja se tiče sunita, ali oni čine osam do devet odsto stanovništva. Oni žive uglavnom u siromašnim provincijama Sistan i Beludžistan, koje se nalaze na jugoistoku zemlje, piše list.
Oni se žale na religioznu diskriminaciju koju dopunjavaju politička i ekonomska, ali oni nemaju sredstava da ustanu protiv Irana.
U Saudijskoj Arabiji ima oko dva miliona šiita, pre svega u naftnim oblastima na istoku zemlje. Oni nisu pod uticajem Teherana, smatra Kovij, ali oni su žrtve diskriminacije sunitskih vlasti i napada DAEŠ-a (takozvana Islamska država).
Jedno je jasno: kriza između ove dve zemlje dešava se u trenutku kada zapadne zemlje pokušavaju da pokrenu pregovore raznih grupa kako bi se okončao sukob u Siriji.
Napetost u odnosima Teherana i Rijada neće olakšati razmatranje sirijskog problema koje treba da počne sredinom januara.
Dopadalo se to zapadnim zemljama ili ne, Al Kaida i DAEŠ nisu prioriteti saudijske kraljevine, čak i ako prete Rijadu. Saudijska Arabija ne vidi da je okončavanje sukoba u kojem se nada da će pre ili kasnije svrgnuti Asada, iako joj on takođe ne preti.
Izvršenje smrtne kazne nad 47 ljudi, među kojima je bio i šeik Nimr Bakir el Nimr, radi provociranja starog šiitskog neprijatelja moglo bi da bude oblik odvlačenja stanovništva svoje zemlje od skupog i neefikasnog rata u susednom Jemenu, isto kao i kolosalnog pada naftnih prihoda za kojima može da sledi prekidanje subvencija i socijalno nezadovoljstvo, zaključuje list.
