Da li je Vaša stranka spremna za vanredne parlamentarne izbore, da li ih očekujete?
— Javno sam rekao da priželjkujem izbore i smatram da je i ranije trebalo da imamo parlamentarne. Ali, ja nisam u poziciji da odlučim o tome. Mi smo spremni kad god se odluči. A spremamo se za pokrajinske i lokalne izbore 2016. uz jednu malu ogradu: gospodin Pajtić, ako postoji neki način da se odlože pokrajinski izbori, on će ga pronaći. Ako je to neka prirodna katastrofa, mislim da bi podigao branu na Dunavu, samo da izbora ne bude. U saopštenjima svoje stranke svaki dan traži republičke izbore, ali nikada pokrajinske.
Da li je istina da u PS-u ima prebega iz SPS-a?
— Ne bih nikog nazvao prebegom. Nismo u ratu niti ti ljudi beže. Imamo ljude koji misle da se program autentične borbene levice ostvaruje u PS-u više nego u nekim drugim političkim partijama i to je potpuno normalno u višepartijskom sistemu. Recimo, predsednik Opštine Lajkovac je nedavno pojačao PS, opštinski odbor u Žagubici prešao je kolektivno u PS, grupa od pet-šest odbornika u Subotici je takođe prešla u PS iz SPS-a, ali to se desilo i sa brojnim opštinskim odborima DS-a. Evo, i jedan odbornik PS-a u Vranju je prešao u SPS. Nije to neobično.
Šta je glavni adut Vaše partije, vidimo da se i Zorica Brunclik nedavno priključila PS-u?
— Zorica Brunclik je član PS-a više od tri godine. Član je našeg predsedništva i na sajtu piše kada je izabrana. Meni je drago što je Zorica Brunclik član PS-a. I ja bih bio zadovoljan ako nekad u životu 20.000 ljudi u Areni plati da čuje šta to imam da kažem. Ona je profesionalac u svom poslu. Ja sam odrastao uz „Azru“, „Rolingstounse“, „Ded Kenediz“ i „Seks pistolse“, ali priznajem da smo na rođendanu, negde oko ponoći, vrlo retko slušali „God Save the Queen“ (Seks pistols), a slušali smo sve drugo. I to radi cela Srbija, ali voli da objašnjava kako to nije radila. Nemojte da budemo licemerni. I cenite ljude po tome koliko su uspešni u svom poslu. Možda ste vi vegetarijanac pa ne jedete meso, ali to ne znači da nećete ceniti komšiju mesara zato što je pošten i dobar u svom poslu. Možda ne slušate muziku koju peva Zoricu Brunclik, ali cenite to što je u svom poslu najbolja.
Šta je zajedničko vama kao partiji levice i SNS-u kao partiji desnog centra?
— Mi smo osnovani iste 2008. godine. Odmah smo se pronašli u smislu borbe za bolju i pravedniju Srbiju. Mi se za tu Srbiju borimo, kao što vidite, vrlo kompatibilno. Te 2008. niko nas ništa nije pitao, i kad smo pravili savez, nisu nam postavljali ni ideološka ni druga pitanja. Kad smo postali vlast, onda su se setili naknadno da treba da nam pronalaze ideološke razlike. Imamo ideološke razlike, ali ta Srbija koju sanjamo i za koju se borimo nam je vrlo bliska. To je dobra, uređena, samostalna Srbija, koja ide svojim putem, koja gleda i na Istok i na Zapad, koja svuda ima prijatelje, ali nikad ne prestaje da bude Srbija, takva kakva jeste. Srbija u kojoj se vodi računa o socijalnoj pravdi, koja neće da sprovodi pljačkašku privatizaciju. Sve su to stvari koje su nas spojile, možemo tu da se nađemo i na levici i na desnici. Tako je svuda u svetu: kada je potrebno stabilizovati jednu zemlju, onda se i levica i desnica, posebno desni centar i levica lako nađu na istom zadatku.
Niste se odrekli crne košulje, a deo vašeg imidža je i brojanica. Kako se to uklapa u levicu?
— Mogli ste to da pitate Svetozara Vukmanovića Tempa, kog sam upoznao sa brojanicom. Ja sam tada bio klinac, a on narodni heroj, nosio je brojanicu. Svi moji prijatelji donose mi ih iz raznih krajeva sveta i ja ih kupujem. Meni to pomaže da se bolje koncentrišem. Nema ideološku vrednost.
Što se tiče vaših uverenja, da li ste ih mnogo promenili, da li ste se u nešto razočarali?
— Postoje ideje koje se nisu ostvarile, ali ne znači da te ideje nisu dobre. To možda znači da mi nismo dovoljno dobri ljudi da možemo da ih nosimo. Levica kojoj iskreno pripadam je imala svojih grešaka. PS je nastao iz dogovora Mihajla Markovića i mene. Zajedno smo razmišljali šta je suština levice. To je srećan i ostvaren čovek. No, da bi čovek bio srećan mora da ispuni sve delove svog bića. Čovek je socijalno biće, ekonomsko, društveno, ali čovek je i nacionalno biće. Levica je decenijama zanemarivala taj veoma važan deo čoveka, govorila da ga to ograničava. Ne, ne ograničava ga. Naprotiv, čini ga srećnim. To je levica koja se menja. Brojne stvari u koje smo verovali apriori nisu izdržale probu vremena. Ne zato što su bile pogrešne već zato što mi ljudi nismo u stanju još uvek da odgovorimo na ono što od nas traže, jer sve te velike ideje traže odricanja. To su neke stvari u koje sam se ne razočarao nego shvatio da u ovom trenutku istorijskog razvoja moramo da u njima živimo tako kako živimo.
Prebacivali su Vam što ste dočekali generala Vladimira Lazarevića?
— Taj deo javnosti meni prebacuje što postojim. Da ne postojim, možda bi mi prebacivali što sam postojao. Imam dužno poštovanje prema svakom drugačijem mišljenju, ali ne moram baš da se slažem. A moje mišljenje je da je meni kao ministru rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja, sa naglaskom na boračka, bilo mesto na aerodromu da dočekam generala Lazarevića. General Lazarević je izdržao svoju kaznu. U svakom pravu na svetu, kad izdržite kaznu, vi ste slobodan čovek. Šta god ja mislio o Haškom tribunalu, a mislim loše i ne mislim da su njegove presude utemeljene na pravu, već na politici. I ne mogu da razumem da general Lazarević ne može da se vrati svojoj državi, narodu i porodici, a Ramuš Haradinaj može da postane premijer, kao što ne mogu da razumem da Naser Orić može da bude slobodan čovek i važan politički faktor u BiH, a general Lazarević ne može da stisne ruku nekom na aerodromu. I ne mogu da razumem ljude koji su u svojim knjigama opisivali kako su ubijali ljudska bića, ne komandom, ne mišlju, nego rukama, i sa ponosom objašnjavali kako su ubili srpskog policajca a onda otišli da jedu pljeskavicu. I jako teško razumem da je Haški tribunal i Međunarodni sud u Hagu priznao da je „Oluja“ ratni zločin, ali da za taj ratni zločin nije niko odgovoran. To znači da se „Oluja“ stuštila na nesretne Srbe u Hrvatskoj i mi smo elementarnu nepogodu proglasili za ratni zločin, jer nema nikog ko je pustio taj dažd na Srbe.
Možda je to „oluja“ u glavama u Haškom tribunalu?
— Postoje tamo ljudi koji smatraju da treba produžiti rad Haškog tribunala dok oni ne odu u penziju. Šta je bila svrha Haškog tribunala? Pomirenje na prostoru bivše Jugoslavije. A taj sud nas je uvek svađao: svaka njegova presuda, oslobađanje, kazna nas je svađala. I zato mi je iskreno žao kada neko kao Simatović i Stanišić odlazi u Hag, gde im je promenjena presuda nakon što je proglašena pravosnažnom. A drago mi je što se Simatović i Stanišić vraćaju, što je Šešelj u Srbiji, biću srećan kad se svi Srbi iz Haškog tribunala budu vratili u svoju zemlju.
Dokle se stiglo sa pregovorima sa Rusima oko radnih dozvola?
— Nadam se da ćemo već u februaru sa Rusijom potpisati sporazum o socijalnom osiguranju. To će biti veoma značajno jer veliki broj naših ljudi radi u Rusiji, ali isto tako i veliki broj državljana Rusije radi u Srbiji. Obostrano je važno da regulišemo uplatu socijalnih osiguranja, penzija, raznih drugih prava. Pregovori se vode dobro, čak za standarde Ruske Federacije, koja je vrlo spora kad su takve stvari u pitanju, a i za naše standarde, ovo se radi veoma brzo. Nadam se da to ima veze sa odnosom prema Srbiji.
(Drugi deo intervjua sa ministrom Vulinom objavićemo 4. januara)
