„Nisam hteo da odem u SPS. Nisam socijalista. Neću da lažem ni sebe ni druge. Komunista sam. To ti je isto kao i ovi novi vernici što idu u crkvu pa lažu i Boga i sebe. Zato sam prvo bio član SK Pokreta za Jugoslaviju, potom JUL-a…“, govorio je početkom dvehiljaditih Aleksandar Vulin, aktuelni ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. U njegov Pokret socijalista, partiju čiji je sad predsednik, pre nekoliko dana prešlo je oko 100 članova SPS-a u Beloj Palanci. Kako navodi dnevnik „Danas“, nedavno je i ceo odbor SPS-a u Žagubici prešao u redove Pokreta socijalista, početkom oktobra predsednik opštine Lajkovac iz SPS-a Živorad Bojičić pristupio je toj partiji, a u martu je isto uradilo i četvoro odbornika SPS-PUPS u Subotici.
Šta to ima Aleksandar Vulin i koji to kvalitet više poseduje njegova partija pa je (na lokalu) poželjno utočište?
Dok direktor Pokreta socijalista Bratislav Jugović tvrdi da veliki deo članstva SPS-a više veruje Vulinu nego Ivici Dačiću, predsednica Izvršnog odbora Dačićevog SPS-a Dijana Vukomanović ističe da „otpadnici“ nisu uspeli ni u proteklih 25 godina da rascepe SPS.
Pošteno govoreći, da nije ovih vesti sa lokala ili eventualnih nabrajanja ko sve čini vladajuću koaliciju, o Vulinovoj partiji se ne bi ni čulo. Naprosto, većina građana i ljudi koji se interesuju za politička dešavanja percipira ga kao deo partije Aleksandra Vučića. Tome doprinosi i sam Vulin, koji često, i kad treba i kad ne treba, pominje aktuelnog premijera i brani ga i od postojećih i od nepostojećih neprijatelja.
Sve nijanse crvenog
Ranije je i sam Vulin jedno vreme bio član Socijalističke partije Srbije jer je njegova Partija demokratske levice koju je osnovao dvehiljadite, dve godine kasnije sa Demokratskom socijalističkom partijom Milorada Vučelića kolektivno ušla u članstvo SPS-a. Posle čuvene afere „Kofer“ 2008, izašao je iz SPS-a i osnovao sadašnju partiju. Koaliciju sa Srpskom naprednom strankom, Novom Srbijom i Pokretom „Snaga Srbije“ napravio je 2010, a posle formiranja nove vlade 2012. bio je direktor vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Najavljivao je ostavku posle srpskog parafiranja Briselskog sporazuma, ali se predomislio.
„Kakva bismo mi to crna levica bili kad ne bismo bili u stanju da se zbog opšteg odreknemo ponečeg svog“, znao je pre mnogo godina da kaže Aleksandar Vulin, pa se ulaskom u vladu koja bar na rečima u svom programu ima tržišne, neoliberalne, ciljeve očito odrekao sopstvene konstatacije: „Uvek sam bio komunista, od detinjstva“.
Ipak, najpoznatiji je po tome što je bio jedan od osnivača Jugoslovenske levice (JUL), gde je bio portparol ali i zamenik Mirjane Marković, predsednice Direkcije JUL-a. Takođe, bio je i predsednik Jugoslovenske revolucionarne omladine. Međutim, nakon formiranja vlade SPS-a, SRS-a i JUL-a 1998. podneo je ostavku na sve funkcije.
Kako kanalisati energiju
Ovaj današnji Vulin ne razlikuje se od onog nekadašnjeg Vulina jedino po revolucionarnim nastupima. Očito je čoveku takav temperament. Dobro, možda se ne razlikuje ni prema sklonosti ka kultnoj muzičkoj grupi „Azra“ i njenom frontmenu Branimiru Džoniju Štuliću. Ali je uočljivo da više ne pominje Če Gevaru, a za Miru Marković moli boga da ga ne pitaju.
Kad smo kod Boga, tokom protesta opozicije 1996/97. ometanje signala radija B92 od strane Miloševićevog režima pravdano je frazom — voda ušla u koaksijalni kabl. „Nisam neki vernik, ali ako je Bog odlučio da pošalje kišu baš ta dva dana, onda je i poslao“, izjavio Vulin kad su ga pitali da li zaista veruje da je B92 prestao da zbog navedene fraze.
Za sve ove godine Aleksandar Vulin je, čini se, naučio jednu veoma važnu stvar — da je politika veština mogućeg. Ali i onu maksimu prema kojoj „za ideale ginu budale“. Zbog svega toga se promenio. Čak i fizički. Onog mladića sa dugom crnom kosom koji čita stripove o Alanu Fordu i drži visoko podignutu pesnicu zamenio je uredno pošišani činovnik, prvo u strogo crnoj odevnoj kombinaciji, a kasnije je i to promenio. Pesnice više nema, ali se i dalje u govoru služi i rukama.
Ono što mu se mora priznati je energija. Kako tu energiju troši, gde je i kako ona kanalisana i da li je rabi u pravom trenutku — drugo je pitanje. Ali je ima. A ima i nešto što ljude nikako ne ostavlja ravnodušnim. To je, ta osobenost, dobra za političare jer ih čini drugačijim i izdvaja ih iz gomile, ali je često to Vulinovo razlikovanje stvar za podsmeh drugih. Najčešće od strane opozicije, nekad sa razlogom ali češće bez razloga, jer današnja opozicija udara odokativno, na prvu loptu, što se kaže, a Vulinove bombastične izjave su pogodne za to. Tog podsmeha ima i od strane medija koji bi da pokažu kuraž prema vladajućoj koaliciji, pa daj udari po Vulinu. I opet, i kad treba, a češće i kad ne treba, jer Vulin nema resurse da se sveti. Ali, činjenica je i da se i on njima nekako „namešta“.
Iako je dobar deo svog radnog veka proveo u medijima — kao direktor marketinga u firmi „Super pres“, isto to u „Kolor presu“, onda kao kolumnista listova „Svet“, „Nacional“, „Centar“, potom kao politički komentator Radio Indeksa, odgovorni urednik nedeljnika „Pečat“ — Vulin nema „svoje“ medije, a ni „svoje“ ljude u medijima. Možda je i to razlog za česte kritike.
No, možda mu je to i uloga. Možda je strategija da je bolje da kritike na račun Vlade prima Vulin, nego Vlada ili Vučić. Zato njegove oštre izjave o Hrvatima ili kosovskim Albancima često liče na smišljene reakcije koje ne mogu reći Vlada ili Vučić, ali ih može saopštiti Vulin.
Kako god, očito da mu ta funkcija portparola najviše odgovara. Nekad zvaničnog, a sad nezvaničnog. Svakako, sad bolje prolazi. A levica, revolucija i nijanse crvenog su ostale u mladosti. Državotvornost, odnosno zalaganje za jaku Srbiju, potencira i danas.
