Svetlana Kapanjina je u mladosti želela da se oproba u padobranstvu. Ipak, sudbina joj je namenila drugačiju ulogu: u školi avio-sportova, u tadašnjem SSSR-u, ona je umesto na padobranstvo otišla u avio-sekciju. Ova hrabra žena kaže da je već posle prvog leta shvatila da je letenje ono što zaista želi. Ono što je usledilo je već istorija — mnogo vežbanja, a potom takmičenje za takmičenjem i medalja za medaljom.
Što se profesije tiče, Kapanjina objašnjava: „Ispostavilo se da je farmacija tek jedan potočić koji me je odveo ka životnoj reci. Farmacija nije moj poziv već slučajna profesija. Nikada se ne bih time bavila“.
Svetlana bez skromnosti kaže da je veoma teško postati apsolutni šampion, ali da je mnogo teže tu titulu zadržati. „Nažalost, radi se o tome da posle nekog vremena ljudi prosto počnu da očekuju ne tvoju pobedu, već poraz“, sa blagom ironijom konstatuje ona.
Na klasičnom šampionatu pilot ne vidi publiku: „Tu su samo takmičar, nebo i avion, vi postajete jedno, sve teče i javlja se ta harmonija koja vodi do pobede“, kaže Kapanjina. Ipak, na avio-salonima i na svetskim kupovima je drugačije. Tu je sve, naprotiv, namenjeno upravo gledaocu, jer takmičar-pilot i leti zbog publike. „Onda vidiš kako ti mašu, aplaudiraju, pa čak vidiš i osmehe na licima gledalaca“, i sama sa osmehom konstatuje ona.
Iako je najnagrađivanija žena-akrobatski pilot, Kapanjina govori da je ne zanimaju ni vojna ni civilna avijacija.
Ne ratujem sa muškarcima
Na takmičenjima muškarci i žene imaju isti program, koji se sastoji od četiri segmenta: kvalifikacioni kompleks, slobodni program i dva improvizovana programa čiji se elementi na licu mesta osmišljavaju i izvode. Sudije daju ocene, bez obzira na pol. Jedini slučaj kada se žene dele od muškaraca je kada se na šampionatu pojavi dovoljan broj dama, što je redak slučaj.
„Ne ratujem sa muškarcima i ne pokušavam da se postavim ’više‘ u odnosu na njih. Ali muškarci, nažalost, sa mnom ratuju. Verovatno se muškim kolegama ne sviđa kada je žena jača od njih. I to je, verovatno, sasvim logično. Neću reći da je to i ispravno, jer nije. Muškarac je bogomdan da bude jači. Ali, čemu ljutnja ako su pojedine žene jače od muškaraca? Bolje da tu činjenicu jednostavno prihvate“, mišljenja je Kapanjina.
Mirno lice i sigurna ruka
Na snimcima iz aviona dok ljudi lete u sportskim avionima namenjenim akrobatici, vidi se da to nije nimalo jednostavno, zbog razlika u pritisku i uticaja sile zemljine teže. Gledajući Kapanjinu, sve to izgleda tako jednostavno, na njenom licu se ne vidi nijedan pokret, niti jedan mig.
„Jasno je da je sve to veliki napor. Neophodna je odlična kondicija, kao i dobar vestibularni aparat, naravno fizika, mogućnost da brzo donosim odluke, koncentracija i verovatno mogućnost da hladnokrvno ocenjujem situaciju", objašnjava Kapanjina.
Na pitanje da li je, bez obzira na njenu hladnokrvnost, ipak bilo ekstremnih situacija zbog kojih je razmišljala da ostavi ovaj sport, Kapanjina odgovara potvrdno i objašnjava da se ovde ne radi o ekscesima na nebu: „Unutar ekipe, nažalost imamo prilično napete odnose. I u vezi sa ljudskim faktorom sebi sam povremeno govorila da mi je svega već dosta, da ne želim više time da se bavim. Ali, kada dođem na aerodrom, onda to ’ne želim‘ nekako iščezne. Sednem u avion, zatvorim prozore i poletim. Sve što je bilo na zemlji, ostaje na zemlji. U vazduhu, na nebu, zaboravim na sve loše“.
Najveća radost i najveći uspeh
Hrabra sportistkinja kaže da su njena najveća radost i uspeh deca. „Kad su bili manji, govorili bi: ’Mama, imaš već toliko medalja, ne idi na takmičenja, ostani sa nama‘. Sada već razumeju sve, uvek dolaze, navijaju. Još nisu pilotirali, zasad su samo skakali padobranom“, kaže Kapanjina.
Kćerka Jesenija tek što je progovorila, a već je izjavljivala: „Leteću na maminom avionu“. Njoj je danas 11 godina. Iako sin Peresvet, kome je 13 godina, nije tako govorio, on se danas uz sestru bavi snoubordingom i oboje osvajaju nagrade. Ipak, za Sputnjik Svetlana kaže: „Što se tiče letenja, ako im se to zaista bude dopadalo, oni mogu izabrati taj put, ja ću im pomoći, ali ih neću primoravati“.
Godina na izmaku i ona pred nama
Nadamo se, kaže Kapanjina, da Rusija neće „uvoziti“ inostrane pilote, jer ima mnogo onih koji žele i mogu. „I mogli bismo da proizvodimo avione koji bi bili konkurentni na svetskom tržištu, kao što su na primer avioni kompanije ’Suhoj‘. Ipak, ove postojeće bi bilo neophodno modernizovati. Moja je velika želja da naša deca imaju priliku da lete onoliko koliko smo mi leteli nekada“, nostalgična je Kapanjina.
Čitaocima i slušaocima radio Sputnjika Kapanjina poručuje:
„U susret Novoj godini idemo sa osmehom na usnama, s radošću. I zato pred Novu godinu poželeću čitaocima Sputnjika mnogo zdravlja, sreće, blagostanja, mira. Da nikada ne bude rata, da naši bliski budu dobro, a da avioni lete na radost publike. Prijatelji, želim vam srećnu Novu godinu!“
