Udarna pesnica revolucije
Kao da pokretanje pitanja rehabilitacije ličnosti koje u istorijskoj svesti srpskog naroda u najmanju ruku važe za kontroverzne, kao što je rehabilitacija predsednika kolaboracionističke vlade iz Drugog svetskog rata, Milana Nedića nije bila dovoljna da zaokupi pažnju srpske javnosti.
Još se rasprava o njegovoj krivici ili nevinosti nije ni zahuktala, a iz rodnog mesta Aleksandra Rankovića, Draževca kod Obrenovca, stiže inicijativa da se, po nekima, bivšem Titovom najpoverljivijem čoveku podigne spomenik.
Ličnost Aleksandra Rankovića kontroverzna je po više osnova. Prvo, njegovo predratno delovanje po prirodi stvari bilo je obavijeno velom tajne jer je Komunistička partija bila izvan zakona. Ranković je, prema rečima istoričara akademika Ljubodraga Dimića, bio beskompromisni borac revolucije.
„On je, zajedno sa službom koju je vodio, bio udarna pesnica revolucije. Nesumnjivo lično pošten, nesumnjivo vrlo hrabar, nesumnjivo vrlo vredan. Ono što su kao trag o njemu ostavili saborci Spasenija Cana Babović i Mitra Mitrović, jeste da je bio čovek koji je završio abadžijski zanat, a onda je radeći sam na sebi čitao knjigu dnevno, da bi se izgrađivao, što govori o njegovoj upornosti“, kaže Dimić.
Veo tajne obavijao je Rankovića i za vreme rata. Dimić navodi sećanja ser Ficroja Meklejna, šefa britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu.
„Meklejn kaže da mu je trebalo tri meseca da shvati kakvu funkciju u štabu ima Aleksandar Ranković. Uvek kada mu priđe, on stavi prst na usta i kaže konspiracija“, dodaje Dimić.
Treća kontroverza vezana je za njegovo političko delovanje posle rata, ali, prema Dimićevim rečima, sve vreme je bio poverljiv čovek Josipa Broza Tita, koji je otišao sa vlasti 1966. u montiranoj aferi čija je suština bila u sukobu u vrhu države oko toga kakvo će biti Titovo nasleđe i u sukobu oko toga da li će Jugoslavija biti federacija, konfederacija ili centralizovana država. U tom kontekstu njegov angažman u ratu i posleratnom periodu je izuzetno značajan. Posle 1966. povukao se i nije rekao ni reč, zaključuje Dimić.
Komunista, a ne nacionalista
Najkontroverznija strana Rankovićevog života je upravo ta, posle 1966, kada je zaćutao. Posle smrti, u Srbiji je postao simbol nacionalnog pokreta, dok su u drugim bivšim jugoslovenskim republikama u njegovom delovanju videli korene „velikosrpskog šovinizma“.
Dimić smatra da Ranković nije bio srpski nacionalista.
„On je taj nacionalizam sekao, u skladu sa svojim komunističkim ubeđenjima, svuda gde je na njega naišao. Ali razbijanje Jugoslavije je bio proces koji je Srbe gurao na marginu, koji je vodio ka tome da srpsko pitanje mora u jednom trenutku da se otvori, verovatno u tom kontekstu je Aleksandar Ranković mogao da postane simbol neke srpske komunističke žrtve i da onda postane simbol srpskog naciona, srpskog nacionalizma, čak. Ako sa jednim srpskim političarem posle 1945. to nije imalo veze, to je bio Aleksandar Ranković“, smatra Dimić.
Prema njegovim rečima, razlog zbog koga je Ranković postao simbol srpskog naciona leži u redukovanom pamćenju naroda. Ranković je, kaže Dimić, u svom delovanju posle 1945. bio beskrupulozan, ne samo u borbi protiv kvislinga i kolaboracionista, kakvi su bili Ljotić i Nedić, već i onih koji su bili vezani za pokret generala Mihailovića.
„On se sa podjednakom oštrinom, kao čovek revolucije, odnosio i prema jednima i prema drugima i prema trećima. Međutim, posle pada, koji je doživljen kao nepravda, kao uskraćivanje mogućnosti da Srbija, u skladu sa svojom snagom, tradicijom, veličinom, ima adekvatnog predstavnika u Jugoslaviji za Titova života, verovatno je doživljen kao žrtva, a onda pretvoren u simbol nečega što on zaista nije bio“, kaže Dimić.
Prema mišljenju analitičara Dragomira Anđelkovića, ljudi poput Rankovića ne mogu da simbolizuju srpsku nacionalnu ideju.
Ranković, prema njegovim rečima, pripada onoj generaciji srpskih komunista koji su, zarad ideje jugoslovenstva, žrtvovali srpski nacionalni interes.
„Imali smo taj paradoks da Srbi, koji su stvorili Jugoslaviju i koji su se svojevremeno odrekli stvaranja jedinstvene srpske države, u jednom trenutku prihvate potpuno nipodaštavanje srpskih interesa radi jugoslovenstva. A onda je došla jedna nova generacija komunista posle Rankovića, koja je do te mere bila beskrupulozna da je bila spremna da žrtvuje i to jugoslovenstvo u koje su bili ugrađeni srpski interesi, da prihvate dalje rasparčavanje Srbije da bi držali komad vlasti“, zaključuje Anđelković.
Aleksandar Ranković simbolizuje vernost državi, kaže sociolog Slobodan Antonić.
„Imajući u vidu ono što je on zapravo radio, pogotovo ugled koji je imao u trenutku kada je umro, pokazuje da građani Srbije jako cene tu vrstu lojalnosti službenika države prema sopstvenoj državi“, zaključuje Antonić.
Spomenik, da ili ne?
Zaslužuje li čovek kakav je bio Ranković spomen-obeležje? Prema Antonićevom mišljenju, podizanje spomenika Aleksandru Rankoviću podrazumeva istovremeno i kritiku i afirmaciju.
„Kritika se odnosi na to da se postavlja pitanje da li su današnji političari tako besprizorno, bespogovorno lojalni državi, kao što je bio Ranković. Afirmacija podrazumeva da mi cenimo neku vrstu tradicije koja podrazumeva lojalnost državi i spremnost da se lični i parcijalni interesi podrede opštim ili državnim interesima“, kaže Antonić.
Prema rečima Dragomira Anđelkovića, sa moralne strane gledano, Ranković ne zaslužuje nikakav spomenik, dok je drugo pitanje to što formalno pravno svaka lokalna samouprava ima mogućnost da odluči o tome.
„U odnosu na generaciju komunista posle njega, svakako su Ranković i Krcun imali nekakvu državnu ideju. Ta ideja je bila jugoslovenska, ali kada se posmatra sa srpskog stanovišta, ni oni nisu bili pozitivci. I oni su učinili strašna zlodela 1944. i 1945. I oni su prihvatili koncept titoističkog federalizma, koji je podrazumevao stvaranje veštačkih nacija na račun srpske i podelu srpskih zemalja po nakaradnim republičkim granicama“, zaključuje Anđelković.
Podizanje spomenika Aleksandru Rankoviću za akademika Dimića je osetljivo pitanje, zato što danas one snage koje imaju legitimitet u političkom životu svoje korene ne traže u antifašizmu i revolucionarnoj smeni vlasti, već u pokušaju za dobijanje legaliteta.
„U tom kontekstu, taj legalitet, na neki način, diskriminiše Aleksandra Rankovića, ali s druge strane, ako se razmišlja o borcu protiv antifašizma, onda Aleksandar Ranković zaslužuje jedno takvo obeležje“, smatra Dimić.
.jpg){kind=link}
