Prošli vek bio je vek tragedija, ali i velikih poduhvata koji su se odlikovali željom da se svet promeni iz osnova. Ova želja pokrenula je pobunu grandioznih razmera koja je obuhvatila celu Zemlju. Pripadnici mlađih generacija nisu želeli više da žive prema aršinima svojih roditelja. Želeli su da žive novi život, oslobođen stega, da samoizražavanje bude imperativ, da sloboda postane vrhovno načelo.
Isprva, ovi zahtevi nisu bili politički, pre svega ticali su se umetnosti. Pariz je bio glavno žarište tog pokreta. I ruski umetnici kretali su se u tom pravcu. Kazimir Maljevič, Vasilij Kandinski, Ljubov Popova, Natalija Gončarova… Putovali su Pariz, ali i u Italiju ili Nemačku kako bi u svom umetničkom izrazu sledili Van Goga, Matisa, Pikasa, Monea, Sezana…
U jednom trenutku otrgli su se njihovim uticajima i stvorili ono što je poznato pod opštim pojmom „ruska avangarda“, a zapravo je skup pokreta koji su usvojili opšta mesta moderne i kompilirali ih sa tradicionalnom ruskom umetnošću.
Natalija Gončarova, nazivajući sebe „novim varvarinom“ zatražila je od svojih sadrugova da poglede, umesto ka Zapadu, usmere ka istoku Rusije. Predložila je ruskim umetnicima da inspiraciju potraže u folkloru, pejzažima, ljudima, životinjama i religijama sopstvene zemlje jer „kubizam je dobra stvar, ali ne sasvim nova; skitske ’kamene babe‘ i obojene drvene lutke koje su se prodavale na vašarima — takođe su dela kubizma“. Potom je usledila eksplozija, revolucija — Maljevičev „Crni kvadrat“, koji je, umesto da postane slika, postao manifest, simbol, novi kanon.
Avangarda nije obuhvatala samo likovnu umetnost već i poeziju, koja je prema rečima Majakovskog tada „prvi put spoznala slobodu“, muziku, arhitekturu, fotografiju, pozorište i film. I sve drugo, jer trebalo je stvoriti novi život, trebalo je religiju zameniti verom u umetnost. Trebalo je stvoriti novi svet. U toj tački naći će se avangarda, revolucija u umetnosti, sa socijalističkom Oktobarskom revolucijom. Ta ljubav neće dugo trajati. Uskoro će revolucija početi da jede svoju decu, a među njima je bilo i dosta pripadnika avangarde.
Da je sve išlo po planovima ruskih avangardista, rokenrol bi nastao u Rusiji dvadesetih godina prošlog veka, jer pobuna koju su pokrenuli, ciljevi koje su postavili i vera koju su imali u dobrotu sveta bile su istovetne pokretu koji će pola veka kasnije pokrenuti Elvis Prisli i Čak Beri, Rolingstounsi i Bitlsi.
I zaista nema umetničkog pokreta u 20. veku na koji ruski avangardisti nisu uticali — Maljeviču, Šagalu, Kandinskom, Skrajbinu, Prokofjevu, Stravinskom, Majakovskom, Cvetajevoj, Jesenjinu, Ajzenštajnu… Duguju svi umetnički pokreti nastali u drugoj polovini stoleća, od pop arta do panka.
Jer ono što je Danil Harms činio u književnosti dvadesetih godina, činio je Džo Stramer u muzici krajem sedamdesetih. Avangardisti su bili preteče današnjih selebritija — o njima su pisale novine, publika je pratila svaki njihov korak. Skandali koje je Jesenjin pravio po evropskim hotelima nalikuju onima koje prave današnje rok zvezde, a sahrani Vladimira Majakovskog prisustvovalo je 150.000 ljudi.
Beograd je počašćen time što je jedan od tri evropska grada u kome se održava izložba povodom stogodišnjice izlaganja „Crnog kvadrata“, koji, nažalost nije među izloženim delima — jedan od dva preostala primerka nalazi se na izložbi u Bazelu, dok se drugi nikada ne iznosi iz moskovske Tretjakovske galerije.
Ali autorke izložbe Ana Pahomova i Faina Balahovska uspele su u poduhvatu da prikažu duh jednog vremena i uticaj koji je ruska avangarda ostvarila na budućnost.
