„Ko je zapravo Tramp?“, pita se autor turskog lista „Jeni Juzil“, a prenosi sajt „Šta se priča o Americi“.
Tramp je pre svega harizmatični biznismen. U vreme kada se politika pretvara u mašinu za proizvodnju straha, Tramp zarađuje na taktici generisanja straha. On dobro zna kako da utiče na ljude. Tramp je korak ispred drugih političara. Njegovi zahtevi i obećanja nisu mnogo drugačiji od onoga što govore njegovi protivnici, ali je način na koji on to govori mnogo radikalniji.
Iako njegova šokantna retorika u vezi sa muslimanima deluje agresivno, to i jeste upravo ono što Republikanska partija podržava. Nije toliko važno ono što Tramp govori, već način na koji su njegove reči izrečene. Teroristički napad u San Berdardinu je jednostavno bio šlagvort za ovu retoriku, ali je pravi razlog ležao u strukturi.
U svakoj izbornoj kampanji, republikanski kandidati se praktično takmiče u patriotskoj trci. Takođe, neophodno je stvoriti herojsku predstavu „jakog lidera“. Potreba za samoreklamom je onaj problematični deo demokratije. Kvalitet političkog diskursa tokom izborne kampanje spušta se na samo dno, upravo zato što bi trebalo da stigne do najširih masa.
Pre Trampovog debija, Ben Karson je koristio istu taktiku. U trenutku kada biva definisana ciljna grupa, taktika straha se koristi kako bi se manipulisalo brigama birača, zloupotrebljavajući temu koja je u fokusu. Ali, oni koji se igraju vatrom obično potom trpe bolove od opekotina. Ponekad kandidati idu predaleko kako bi osvojili što više birača. Drugim rečima, pokušavajući da jednim udarcem ubiju što više muva, kandidati zapravo gube.
Predmet straha je obično stranog porekla, ono što je ljudima slabo poznato. Ali, sada je predmet straha postalo pitanje unutrašnje bezbednosti, koje podrazumeva i pitanje granica, migranata i terora.
Zarađujući na realnoj pretnji, predsednički kandidati seju strah unutar svoje ciljne grupe kako bi zadobili što više glasača. Masa obično počinje da prati onog lidera koji širi radikalne ideje i obećava sigurnost. Haos i nestabilnost su veoma važne kako bi se stvorio imidž novog predsednika-spasioca. Pa tako na samim izborima masa glasa za političara koji se navodno bori za dobrobit nacije.
Ako pretpostavimo da Tramp prati ovu taktiku, da li onda predstavlja SAD? Ne, ovaj čovek predstavlja aspekte sistema koji su isti svuda u svetu. Amerika je zemlja koja je dugo, zapravo od svog osnivanja, bila otvorena za muslimane i druge imigrante. To je država na čijem bi čelu jednog dana teoretski mogao da bude musliman. Posmatrano iz ovog ugla, ovo je reminiscencija čuvene izjave Bendžamina Dizraelija (svojevremeno britanskog premijera, prvog čoveka jevrejskog porekla na toj poziciji) da „Istok pravi karijeru“. Danas, oponiranje muslimanskoj političkoj areni i stavljanje nacionalne bezbednosti na sam vrh najbitnijih tema, prava je obilaznica realne politike. Drugim rečima, onaj ko taktički predstavlja muslimane kao pretnju, time sebi prikuplja dodatne poene u predsedničkoj trci.
Da nije Donalda Trampa, neko drugi bi zauzeo njegovo mesto i govorio isto. Ipak, veruje se da će Tramp uskoro biti skrajnut. Takođe bi trebalo imati u vidu da će, pošto su muslimani postali neraskidivi deo nacije, kratkoročna demonstracija agresije prema njima dovesti do toga da potom migranti iz islamskog sveta budu još više prihvaćeni. To je jednostavno način kako funkcionišu Sjedinjene Američke Države.
