Političari, državni funkcioneri i čelnici javnih preduzeća ugovaranjem usluga oglašavanja i marketinga u medijima utiču na kreiranje medijskih sadržaja i time sužavaju novinarske slobode, zaključak je najnovijeg, trećeg po redu Izveštaja o medijima Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije.
Izveštaj je sačinjen na osnovu podataka dobijenih od 124 državne institucije o poslovima oglašavanja i marketinga od početka 2011. do kraja 2014. U toj oblasti 124 reprezentativna preduzeća potrošila su više od 60,9 miliona evra, od čega je najviše (29,87 odsto) potrošeno 2012. a najmanje 2014. (18,75 odsto).
To nisu sva sredstva koja je država potrošila za oglašavanje i marketing, već samo trošak 124 preduzeća, pošto veličina tržišta javnog sektora od 2011. do 2014. iznosi više od 840 miliona evra, prema proceni Saveta.
Princip isti, ostalo nijanse
Kad je reč o sistemu kontrole medija, članica Saveta Miroslava Milenović kaže za Sputnjik da se u odnosu na prvi Izveštaj iz 2011. godine, kojeg je predstavila Verica Barać, ništa bitno nije promenilo.
„Ono što se promenilo je to da su možda neki akteri iz 2011/12. presvukli patike i dresove i sad se nalaze u nekim drugim timovima, ali modaliteti rada i način trošenja za marketing i oglašavanje se nije promenio“, kaže Milenovićeva.
Ona dodaje da je evidentan trend smanjenja ukupnih troškova 2014. ali što se tiče javnih preduzeća i preduzeća sa većinskim državnim vlasništvom ona „daleko prednjače u trošenju državnog novca i to je trend koji se nastavlja iz 2011. godine“.
„Mislim da je usled odluke Vlade Srbije da se stane na put neracionalnom trošenju najmanje sredstava potrošeno 2014. Trošenje je evidentno smanjeno na nivou ministarstava i na nivou državnih fondova i agencija, ali toga još uvek nema u javnim preduzećima i preduzećima sa većinskim državnim vlasništvom, što pokazuje da se ta preduzeća još uvek dovoljno ne kontrolišu i da njima upravljaju više interesi političkih partija, nego državni interesi“, ocenjuje Milenovićeva.
Taoci diskrecionog prava
U Izveštaju se konstatuje da se troši ogroman novac za usluge marketinga i oglašavanja i da onaj onaj ko poseduje moć i mogućnost da donese odluku gde će se taj novac potrošiti, zapravo poseduje diskreciono pravo da odlučuje o sudbini medija.
U izveštaju je navedeno nekoliko modaliteta kontrole i uticaja nad medijima putem sredstava poreskih obveznika kojim raspolažu državni organi.
Kad je reč o javnim nabavkama „koji god model da se primenio, uvek je zaključak isti — simulira se konkurentnost, transparentnost i procedura“. Nivo razrađene simulacije je fantastičan, konstatuje Milenovićeva.
Jedan od primera „simulacije konkurentnosti“ (svi primeri bez imena, jer princip je isti, a imate i kompletan izveštaj OVDE) jeste slučaj u kome je ministarstvo u jednoj javnoj nabavci traži insertovanje promotivnog materijala, gde se navodilo da je za jedan dnevni list, da bi se na kraju na kraju to sprovelo u dva nedeljna lista, od kojih je u jednom ministar bio urednik pre nego što je postao ministar.
Potkupljivanje medija
Kad je reč o direktnom ugovaranju bez javne nabavke, dešava se da firme koje rade za državne institucije najčešće rade i za političke stranke u kampanji.
Taj fenomen bi se mogao nazvati potkupljivanjem medija jer se, pre svega, u javnim preduzećima koja su monopolisti, u ugovore stavljaju klauzule da se negativne informacije o preduzeću ne objavljuju pre nego što se zatraži dozvola.
Neverovatna je količina emisija finansiranih iz sekretarijata i vlade AP Vojvodine i stiče se utisak da su kompletni mediji u Vojvodini pod snažnim uticajem pokrajinske Vlade, navela je Milenovićeva.
U Izveštaju se navode i „zanimljivosti u smislu poslovno-tehničke saradnje i raznih nagrada“. Kao primer je naveden slučaj javnog preduzeća koje je uplatilo donaciju nevladinoj organizaciji da bi istoimenu nagradu iste godine dobio istaknuti državni funkcioner.
Bez pi-ara ne valja
Političari najjači uticaj na medije ostvaruju preko usluga pi-ara, i to preko neraskidivih veza politike i pi-ar agencija, u čijoj su vlasničkoj strukturi najčešće političari ili lica povezana sa njima.
Tako je pi-ar jedne stranke bio istovremeno i pi-ar ministarstava, javnih preduzeća i opština u kojima je na vlasti bila ta stranka.
Za jedno ministarstvo pi-ar je radila osoba čiji je je suprug bio funkcioner ministrove stranke.
Preduzeće u restrukturiranju, iako je iskazalo gubitak od preko 700 miliona dinara, reklamirao se kod određenih televizijskih stanica u vlasništvu jednog bivšeg ministra.
Sport i razonoda
Savet je utvrdio i da je sponzorisanje ili doniranje novčanih sredstava direktno medijima za sportske aktivnosti ili organizacije manifestacija „jedan od vidova prikrivenog ugovaranja promocije političara“.
Tako su se sponzorisali koncerti pevačice koja je bila bliska bivšem ministru, a banka u kojoj je najveći akcionar država, dala je preko 18 miliona dinara „jednom političaru da vodi građane po svetu i da se sa njima slika“.
Savet je predložio Vladi Srbije da implementira 24 preporuke iz Izveštaja kako bi se „efikasnije i delotvornije redefinisalo polje oglašavanja i marketinga, odnosno smanjio uticaj institucija javnog sektora na medije“.
Član Saveta za borbu protiv korupcije Dušan Slijepčević rekao je da to vladino savetodavno telo „obično ne dobije odgovor Vlade Srbije“.
O odnosu javnih preduzeća prema Savetu govori činjenica da dva nisu dostavila tražene informacije ni nakon kažnjavanja od strane Poverenika za informacije od javnog značaja.
