Približavanje ekološkim standardima Evropske unije, rešavanje problema zagađenja vazduha, vode i otpada, Srbiju će mnogo koštati, prema nekim procenama više od deset milijardi evra. Međutim, moraćemo mnogo toga da uradimo pre nego što dođemo do novca Evrope, prvo na papiru, a kasnije i na terenu.
Predsednik stranke „Zeleni Srbije“, poslanik u republičkom parlamentu Ivan Karić, kaže da je u ovom trenutku Srbija u takvom ekološkom stanju da je miljama daleko od otvaranja poglavlja 27, prvo zato što je kadrovski nespremna za tako velike promene. Ljudi koji vode ovaj resor nisu dovoljno stručni, kaže Karić za Sputnjik.
„Srbija je danas mnogo dalje nego što je bila 2012. godine, kada je u pitanju zaštita životne sredine. A ni tada nije imala odgovarajući sistem zaštite, bio je daleko od savršenog, ali se makar videla uzlazna linija“, kaže Karić.
U poslednjem izveštaju Evrope o napretku u vezi sa poglavljem 27 preovlađuju negativne ocene. Zaštita prirode, odnosno upravljanje otpadom, jedna je od tri najvažnije stavke koje Srbija mora da ispuni da bi ušla u EU. Međutim, sistem sakupljanja otpada u Srbiji gotovo da ne postoji, ni u privatnom ni u javnom sektoru, o reciklaži da ne govorimo.
„Najočitiji primer haosa u oblasti ekologije jeste činjenica da javna komunalna preduzeća čekaju da građani izbace otpad, ubace ga u kamion, odvezu na deponiju i — zaborave ga. U najvećem delu EU otpad je kao kategorija prevaziđen. Deponije ne postoje. Urušen je i sistem zaštite od hemijskih akcidenata, pa se još uvek suočavamo sa velikim ekološkim problemima koji su posledica poplava“, podseća Karić.
On odaje da je i do te štete došlo zbog nepostojanja sistema odbrane, jer je urušen sistem upravljanja vodoprivredom.
I kada je u pitanju stanje vazduha izveštaj Evropske komisije je poražavajući, ne postoji monitoring kvaliteta vazduha, pa građani Srbije ne znaju kakav vazduh udišu.
Dok čekamo izmene Zakona o zaštiti životne sredine, svi zajedno uzimamo od prirode i ništa joj ne vraćamo. Ali država uzima i od kompanija koje plaćaju porez i ekološke dažbine, i ništa im ne vraća, tvrdi sagovornik Sputnjika.
„Sve naknade koje veliki zagađivači plaćaju idu direktno u budžet i gubi im se svaki trag, tako da se novac više od tri godine nenamenski troši, s obzirom da se sakuplja za ulaganje u zaštitu i unapređenje životne sredine“, konstatuje Karić.
U poslednjem izveštaju EU apostrofira i stanje otpadnih voda i upravljanje vodama uopšte, zato što se 95 odsto svih komunalnih sistema izliva direktno u životnu sredinu, u vodotokove iz kojih pijemo, pa probleme sa vodom imaju gradovi u delovima Srbije sa najlepšom, „netaknutom“ prirodom, Užice, Zrenjanin, Batočina.
„Živimo u vremenu kada u osnovnim školama lokalne samouprave, ministarstva zdravlja, prosvete i životne sredine nisu u stanju da deci obezbede higijenski ispravnu vodu. Takav je slučaj u Bogatiću, Batočini, nizu gradova u Srbiji, a posebno u ruralnim sredinama“, upozorava Karić.
Da li bi poglavlje 27 moglo da nas zaustavi na putu evrointegracija? Sigurno, jer trenutno sistem finansiranja zaštite životne sredine praktično ne postoji. Međutim, Srbija u otvaranje ovog poglavlja mora da uđe rešena da ga zatvori, jer je rešavanje ekoloških problema osnov za opstanak nacije. S druge strane, možda će moći da računa na pomeranje rokova za ispunjavanje zahteva iz ovog poglavlja, jer se zagađen vazduh i voda ne mogu zaustaviti žicom na granicama Evropske unije.
Tako susedna Hrvatska ima još dve godine da uspostavi evropski sistem upravljanja otpadom, ali je i tokom pregovora, pored zaposlenih u Ministarstvu životne sredine, koje Srbija nema, angažovala još stotinu ekoloških stručnjka, samo da bi promenila postojeće propise.
Kako saznajemo, na otvaranju poglavlja 27 trenutno rade 22 institucije i više od 250 domaćih i stranih eksperata koji su uključeni u rad pregovaračke grupe, u kojoj tvrde da usvojeni postskrining dokument daje jasnu viziju, rokove i izvore finansiranja za ovu oblast u narednih 25 godina.
