Menjamo zakone i plansku dokumentacija prema ličnom osećaju pojedinca. Treba da donesemo Leks specijalis o srcu Beograda na osnovu nepoznanica, spekulacija, amorfnih maketa i uveravanja pojedinaca da je to najbolje za Beograd i Srbiju. „Beograd na vodi“ je sociološki, ekonomski i urbanistički neopravdan, a ekološki je u polovini prošlog veka, kaže za Sputnjik predsednik stranke „Zeleni Srbije“ Ivan Karić.
„Zelene Srbije“ građani ne doživljavaju kao političku partiju, već kao ekološkog ombudsmana, što ne treba da čudi, jer u Srbiji je kroz institucije teško doći do odgovora na pitanje o problemima koji utiču na životnu sredinu.
O problemima sa kojima se trenutno naša zemlja suočava i o „Beogradu na vodi“ , razgovarali smo sa prvim čovekom „Zelenih Srbije“ i poslanikom u republičkom parlamentu, Ivanom Karićem.
Da li su „Zeleni Srbije“ imali uvid u deo planske dokumentacije „Beograda na vodi“ koji se bavi vodosnabdevanjem i eventualnim planom prerade otpadnih voda?
– Zvanično, ne. Uostalom, ne postoji ugovor između države i imaginarnog investitora. U kontaktu smo sa nevladinim organizacijama koje već vode bitku kroz javne kampanje. Javnost ima pravo da zna šta je to „Beograd na vodi“ i čemu će služiti. Naši stručni timovi se pripremaju za tu raspravu, u kontaktu smo i sa udruženjima građana, pribavili smo mišljenje SANU. Želimo da vidimo šta je sa energetskom efikasnošću, gde će komunalni otpad, šta će biti sa otpadnim vodama. Na skupštinskoj raspravi „Zelene“ neće zanimati političke i ekonomske implikacije projekta, šta će biti sa poslovnim prostorom koji nikome ne treba, koga praznog u Beogradu ima na svakom koraku, bavićemo se ekološkim aspektom.
Da li mislite da bi Leks specijalis ipak mogao da odgovori na deo pitanja „Zelenih“ i da li očekujete da će, kada za to dođe vreme, biti ispoštovane odredbe Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu?
– Sve što je do sada urađeno oko „Beograda na vodi“ bilo je traljavo, na brzinu i samo sa jednim ciljem, a to je enormni profit. U toj trci za profitom, zaboravlja se na potrebe malih, običnih ljudi i na životnu sredinu. Čim stignete do Leks specijalisa, znači da se nešto ne radi kako treba, da se ne radi po proceduri. Postoji opravdana sumnja da tu nema ni projekta, da ima samo idejnih rešenja i lepih želja. Leks Specijalis nije rešenje, to je samo demonstracija sile izvršne vlasti u odnosu na građane jednog grada i države. Samo u najtežim ekonomskim i političkim vremenima režimi su pribegavali takvim zakonima. To se, nažalost, nikada nije dobro završilo.
Da li ste pokušali da nadležnima skrenete pažnju na to da su jedan od najvećih problema Beograda otpadne vode, da li „Zeleni“ imaju konkretan plan za rešenje tog problema?
– Milion i po Beograđana svakoga dana radi isto što i splavovi — izbacuje fekalije direktno u vodu koju pije. Srbija je trenutno u takvoj situaciji da se nalazi na ivici ekološke katastrofe. Moramo da počnemo da rešavamo najteže problem. Prošle su tri decenije od početka realizacije projekta beogradskog kolektora, postorojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Taj sistem je prevaziđen, sada postoje mnogo bolji načini da se prečisti voda, da se milioni kubnih metara vode ne vode u jedno megapostrojenje. Već smo mogli da napravimo nekoliko desetina malih postrojenja i rešili bismo pojedinačno problem na Novom Beogradu, u Zemunu, na levoj obali Dunava. Do sada bi nam bar kanali u Ovči, Borči i Krnjači bili čisti, a ne najzagađenija mesta na teritoriji Beograda.
Zašto tvrdite da je Srbija na rubu ekološke katastrofe?
– Najveće zagađenje površinskih voda u Srbiji je Veliki bački kanal. Tu se radi o istorijskom zagađenju, o industriji koja nema nikakvo prečišćavanje. U kanal direktno idu sve otpadne vode, pre svega iz Crvenke i Vrbasa. U Zrenjaninu i okolini voda odavno ne može da se pije, jer sadrži arsen. Gotovo sve podzemne vode u dobrom delu Vojvodine i Banata imaju povećane količine arsena i nisu za upotrebu. Kada govorimo o Srbiji, stalno se otvaraju nova žarišta. Imali smo veliki problem sa Aleksinačkim jezerom u okolini Vranja, sa jezerom Vrutci kod Užica, sve je to posledica lošeg upravljanja životnom sredinom i neodgovornosti prema vodama.
Najveće ekološke probleme Srbije ne vidimo golim okom, međutim, prošlogodišnje poplave učinile su ih vidljivim, ali i otvorile nova žarišta. Da li je moguće sanirati probleme izazvane nekontrolisanom upotrebom hemikalija?
– Najopasniji problem su teški metali. Najdrastičniji slučaj je izlivanje jalovišta iz rudnika Stolice kod Krupnja. Ta ekološka afera traje godinu dana, a rešenje se ne vidi, iako je moguće. Zbog velikih količina arsena, olova i kadmija, Drina povremeno ulazi u treću klasu, a to je reka koja je uvek bila u prvoj klasi kvaliteta vode. Istovremeno, nemamo nijedno relevantno istraživanje, jer država nije sposobna da to uradi, ne postoji ni ekološki novac za te namene. Da vidimo šta je sa podzemnim vodama: naš najbolji kolektor podzemnih voda je upravo u aluvionu Drine, na ušću sa Savom. Izlivanjem tog jalovišta dovedeno je u problem vodosnabdevanje Mačve i Podrinja. Ukoliko se jalovište ne sanira, teški metali će sigurno stići do Šapca i Beograda.
Šta je sa našim zakonima, koliko su usaglašeni sa pravilima Evropske unije, šta kada se otvori ekološko poglavlje?
– Srbija je usaglašena sa direktivom EU, ali onom koja je važila pre 17 godina. To je jedna perfidna podmetačina, da smo mi u saglasnosti sa standardima EU. Na terenu se ništa ne dešava, mrtvo slovo na papiru jedino je približavanje Evropskoj uniji. Integrisano sprečavanje zagađenja, veliki objekti, direktiva koja diktira industrijske emisije, uopšte nije implementirana. Dovodimo u zabludu strane investitore, njihova bat tehnologija neće biti prihvatljiva po novoj direktivi i na taj način vi dovodite industriju u problem, svesno ih dovodite u zabludu, jer država nije spremna da implementira zakone ili da transponuje iz evropskog zakonodavstva u naš sistem ono što je neophodno.
Srbija prečišćava samo pet odsto voda, da li postoji mogućnost da se neki strani investitor time pozabavi, kad već država u tome ne vidi interes?
– Ne postoje isti kriterijumi za javna i za privatna preduzeća. Privatnici hoće da investiraju, ali za njih važe najstroži uslovi, a s druge strane imate postrojenja za koja ne važe nikakvi uslovi, samo zato što su državna. Jednako zagađuju i TENT u Obrenovcu i neko buduće energetsko postrojenje. TENT i Elektroprivredu Srbije nećemo naterati ni na šta, ali smo u isto vreme spremni da bilo koga iz sveta ko hoće da dođe da investira u Srbiju, nateramo da poštuje najstrože standarde. Taj signal dvostrukih aršina će oterati investitore. Ako bi pokazali dobru volju, ako bismo u standardne proizvodne procese uvodili ekološke inovacije, uvodili „zelenu ekonomiju“ uopšte, to bi bio najbolji odgovor na krizu, a sa druge strane na probleme životne sredine. Posle iskopavanja uglja kod nas nije zasađen nijedan kvadratni metar šume. Niko od naših ekonomista ne računa uticaj na životnu sredinu, ne računa na zdravlje građana. Tako imamo gradove kao što su Obrenovac i Lazarevac. Niko ne obraća pažnju na decu koja se rađaju sa opstruktivnim bronhitisom, astmom, sa alergijskim reakcijama. Nažalost, to je naša realnost. Kada ozelenite proizvodnju višestruko vraćate troškove, posebno kroz zdravlje dece.
