Izgleda da je svakoj ruskoj inicijativi da Evropi osigura redovno snabdevanje gasom suđeno da nailazi na prepreke. Projekat „Južni tok” propao je zbog mešanja Amerike i slabosti istočnoevropskih članica EU da se odupru pritisku. Sa druge strane, nije proteklo mnogo vremena od kada su se predstavnici „Gasproma” dogovorili sa EU gasnim gigantima o izgradnji još dva cevovoda ispod Baltičkog mora, poznatog kao „Severni tok 2”, a premijer Ukrajine Arsenij Jacenjuk projekat je nazvao „antievropskim” i „antiukrajinskim”.
Njemu su se pridružili i lideri istočnoevropskih članica EU, Poljske, Slovačke, Mađarske. Ni oni ne žele „Severni tok 2” iz raznoraznih razloga, koji se kreću od toga da su zanemareni njihovi interesi i interesi Ukrajine, kao tranzitnih zemalja, do toga da izgradnja ovog gasovoda koji bi snabdevanje Evrope gasom povećao za 15 odsto, nije u skladu sa evropskom politikom diversifikacije snabdevanja energijom.
„’Severni tok 2‘, kao ni ’Južni tok‘ ni ’Turski tok‘, ne odgovaraju zemljama koje su planirale da i dalje zarađuju od tranzita gasa preko Ukrajine, radi se pre svega o Slovačkoj”, kaže stručnjak za energetiku Jelica Putniković.
Ona dodaje da se toj inicijativi priključila i Bugarska koja pokušava da sebe nametne u novim okolnostima. Bugarska bi, prema rečima gospođe Putniković, želela da ponovo aktivira pregovore oko izgradnje „Južnog toka”, imajući u vidu trenutnu situaciju u rusko-turskim odnosima.
„Zemlje se plaše da će ostati ili bez dovoljno gasa ili da će ih skuplje koštati. Ako gas bude putovao od baltičke obale do Mađarske, onda će gas biti skuplji, nego da se uvozi iz Bugarske ili Srbije“, zaključuje gospođa Putniković.
Ekonomista Eldar Kasaev, član Ekspertskog saveta Saveza proizvođača nafte, kaže da Evropljani sami priznaju da trećinu neophodnog gasa dobijaju iz Rusije, ali ovo pitanje je već odavno politizovano.
„Prema nekim procenama, potražnja Evrope za gasom će do 2030. porasti za 150-200 milijardi kubika. Gde Evropa da nabavi tolike količine? Zemlje Srednje Azije ih nemaju, kao što nemaju ni evropske. Neće pomoći ni tankeri sa tečnim prirodnim gasom. Zašto onda pojedine evropske zemlje i dalje prave prepreke? Mislim da su oni u ulozi žrtvenog jarca, kao što je u prethodnom periodu bila Bugarska, kada je bila prinuđena da odustane od ’Južnog toka‘. Bugari su time izgubili oko pola milijarde dolara godišnje od tranzita gasa. Ali šta da radimo — vlasti donose odluke, a narod je taj koji će se smrzavati“, tvrdi Kasaev.
On smatra da evropske države odluke o odustajanju od izgradnje gasovoda ne donose samostalno, već na zahtev Evropske komisije.
„Poznato je ko konsultuje Evropsku komisiju — stariji brat preko okeana“, zaključuje Kasaev.
Prema rečima Kasaeva, Ukrajina se više puta ponašala kao neodgovoran partner, što bi moglo da navede Moskvu da ne produži ugovor o tranzitu gasa posle 2019. Sa druge strane, sa EU Rusija ima ugovor o snabdevanju do 2035. godine, iz čega proizilazi zaključak da je i za Evropu i za Rusiju prioritet „Severni tok 2“, jer bi tako evropski potrošači mogli da se snabdevaju direktno preko Nemačke.
Protivnici „Severnog toka 2“ koriste dobro poznatu rusofobsku retoriku, smatra analitičar investicione kompanije OK Broker Vladimir Rožankovski.
„Govore o ’rizicima‘ saradnje sa Rusijom, ali nemaju odgovor na sledeće pitanje: ’Dobro, bojimo se Rusije, ali šta nudimo kao alternativu?‘. Jedva čekam da oni ponude konkretne brojke, da izračunaju koliko je puta zbog Kijeva došlo do obustavljenja isporuka preko Ukrajine, koliko puta skladišta gasa u Slovačkoj nisu dobijala neophodne količine gasa“, kaže Rožankovski.
On zaključuje da bi trebalo sačekati da Evropljani odustanu od praznih rusofobičnih priča i da počnu da se ponašaju pragmatično.
