Za nešto više od nedelju dana, koliko je prošlo od momenta tragičnog događaja, mogli smo da pratimo ponašanje dojučerašnjih strateških partnera, koje je svakog dana, umesto da donese objašnjenje i rešenje novonastalog konflikta, vodilo ka sve većoj konfuziji. U želji da objasne razloge svog postupka, turske vlasti su ponudile mnogo odgovora, ali — pravog nije bilo.
Tako smo, dakle, saznali i šta se desilo, i gde, i kako, znamo i koje su posledice, ali je i dalje potpuno nejasno zašto je Erdogan, ako je uopšte to bio on (u međuvremenu je i priznao i porekao da je doneo tu odluku) naredio da se obori avion koji ili, kako navode ruski izvori, nije narušio turski vazdušni prostor, ili ga je, prema zapadnom tumačenju, narušio na 17 sekundi.
Prva Erdoganova izjava glasila je da je obaranje aviona logičan odgovor na ko zna koje po redu narušavanje turskog vazdušnog prostora, uz obećanje da će, u slučaju da zatreba, učiniti isto. Pored toga, turski predsednik je zatražio od Rusije da ne napada položaje sirijskih Turkmena, iz čega se logično zaključuje da je obaranje aviona turski odgovor na rusko učešće u sirijskom konfliktu.
Već sledećeg dana (25. novembra) Erdogan izjavljuje da piloti koji su oborili Su-24 nisu znali da je on ruski. Može se još pomisliti da su poverovali da je američki, pa su ga zato oborili, ili da je vozio ruske turiste u Kušadasi, pa je zato nastradao!
A već 26. turski predsednik kaže da će korišćenje ruskog odbrambenog sistema S-400 biti smatrano agresijom. I dodaje da ne treba on da se izvinjava, već Rusija. Dakle, Rusija je oborila turski avion!
Sutradan Erdogan opet menja mišljenje i kaže da Turska uopšte ne želi da pokvari odnose sa Rusijom, a „suhoj“ nije namerno oboren.
I još dan kasnije izjaviće da ga je ono što se desilo veoma naljutilo, da ne želi da se takve stvari događaju, pa se nada da više i neće.
U međuvremenu će u svakoj zgodnoj prilici podsetiti da je rušenje aviona u sopstvenom vazdušnom prostoru obaveza Turske i da će ona to i dalje raditi. Naravno, ne govoreći da je ruski avion oboren u Siriji.
Paralelno, Erdogan pokušava da uspostavi kontakt sa Putinom, ali ruski predsednik za sagovornika u Parizu, gde se mogao sresti i sa turskim kolegom, bira najvažnijeg čoveka u koaliciji — Baraka Obamu.
Do susreta između ruske i turske strane je ipak došlo na marginama samita OEBS-a u Beogradu. Ministri inostranih poslova su razgovarali više od 40 minuta, i kako kažu, ništa novo nije rečeno. Ali tokom zvaničnog dela samita Čavušoglu je uspeo da još malo zamuti situaciju izjavivši da obaranje ruskog aviona nema nikakve veze sa „našom zajedničkom borbom“ protiv DAEŠ-a. Ostaje još da konačno neko kaže — a s čim ima veze.
Erdogan, dakle, žali zbog obaranja aviona, ali Rusija treba da se izvini zbog toga; pokušaj Rusije da zaštiti svoje avione — smatraće agresijom; sa Rusijom uopšte nema nameru da se svađa, ali neka se Rusija ne igra vatrom!
Teško je naći odgovor na pitanje da li turski predsednik i njegov ministar inostranih poslova namerno unose nemir u ionako uzburkanu svetsku politiku, ali je više nego sigurno da nisu sasvim svesni mogućih posledica postupka koji su već mnogi nazvali bezumnim.
Ako je zaista bio cilj da zaštite ilegalnu trgovinu naftom — promašili su, jer je Rusija pojačala napade na kolone cisterni i mesta gde se crno zlato prerađuje. Uz to, za njih je sirijsko nebo zatvoreno ruskim protivraketnim sistemom, pa ne mogu ni da nastave da bombarduju Kurde, pod izgovorom da se bore protiv DAEŠ-a.
Gube i milijarde od turizma, da ne govorimo o onima koje će biti izgubljene zbog ruskih sankcija, a pritom im je i obraz uprljan pred celim svetom.
Da zlo bude veće, sve su to mogli izbeći da su shvatili Putinov za ostale prilično jasan nastup na samitu G-20 u Antaliji, kad je pokazao snimke kolona cisterni sa naftom — već tada su svi mogli da vide kuda su se one uputile, i čuju jasne reči da neke od zemalja koje su u sali finansiraju DAEŠ.
Ako je u sali bilo onih koji nisu znali na koga se to odnosi, postali su svesni onog momenta kada je turska nanela osvetnički udar po Rusiji.
Svojim postupkom, Erdogan je svesno onemogućio realizaciju „Turskog toka“ od koga bi imao ogromne koristi, ne samo kao potrošač gasa nego i kao tranzitna zemlja. A ako se bude rukovodila svojim pravilima, Evropska unija će teško pozvati u savez takvu državu, od koje može sve da se očekuje — od obaranja aviona do raskida već dogovorenih poslova.
I to još nije sve — ruski predsednik je nedavno izjavio da se ruski odgovor neće svesti na zabranu uvoza paradajza. Definitivni odgovor na „zabadanje noža u leđa" Rusiji još nije stigao. Čini se da je Putin ostavio Erdoganu još neko vreme da pokaže da stvarno žali zbog onoga što je učinjeno i pruži garancije da se to neće ponoviti. Prilika za to se ukazala u Beogradu. Ali je propuštena… A svaki novi dan u ovakvoj međunarodnoj situaciji je nova opasnost za ceo svet.
Da li je zaista Erdogan za svoje ciljeve, koje je u ovom trenutku teško objasniti, hteo da plati baš toliku cenu?
