Član ste EP 21 godinu, da li je za to vreme EU bila u gorem stanju nego što je danas?
— Ne. Nedvosmisleno ne. Evropa nije propala, ali je situacija duboko zabrinjavajuća.
Na šta tačno mislite?
— Evropa je osnovana kao zajednica koju povezuje solidarnost. Države-članice su se dogovorile da rade u uskom zajedništvu zato što su znale da smo zajedno jači. Sada je pred nama erozija solidarnosti, prvo određenih društava, a zatim čitavih vlada. Istovremeno, imamo dva gigantska izazova — migracije i terorizam. I još Velika Britanija razmišlja o izlasku. To je dovoljno za opis stanja.
Dugo se smatralo da Evropa zbija redove u krizi. Sada se čini da je istina potpuno drugačija.
— Nalazimo se usred teškog, ideološkog konflikta na tlu celog kontinenta. Na jednoj strani su oni koji kažu da na globalne izazove kao što su migracije i terorizam ne možemo odgovarati nacionalnim parohijalizmom. Na drugoj strani su oni koji žele renesansu nacionalne države.
Pretpostavljamo da ste Vi u prvoj grupi, u manjini.
— Verujem da većina ljudi u Evropi želi da iskaže solidarnost prema izbeglicama. Videli smo ogromnu želju da se pomogne. Ponekad stičem utisak da su ljudi mnogo napredniji kada je reč o tom pitanju od njihovih vlada.
Kako možemo da privolimo zemlje Istočne Evrope da pokažu više solidarnosti?
— Sada se dešava sledeće: Mi smo se obavezali da sprovodimo zajedničku politiku, ali onda vlade nekih zemalja kažu da ih to ne obavezuje. To je dramatična situacija, jer je solidarnost osnovni princip prema kome se ne može odnositi po principu „a la kart“. Ako imamo pravila koja niko ne poštuje, zajednica će se raspasti.
Nemačka javnost nema razumevanja za činjenicu da je Nemačka ta koja daje najviše sredstava u EU, odnosno da više daje nego što dobija iz subvencija, a da istočne zemlje odbijaju da prihvate više izbeglica.
— Postoje načini da se zatraži solidarnost. Primer su nove poljske vlasti, koje bi želele više sredstava iz fondova EU za poljoprivrednike. Srednjoročno planiranje traži jednoglasnost. Oni koji nešto žele, moraju da daju nešto zauzvrat — kao što je solidarnost u slučaju izbeglica.
Da li su kvote za izbeglice održivo rešenje?
— To je dobra ideja, ali postoje dva problema. Prvi je očigledan, a to je da sve zemlje EU treba da budu spremne za prijem izbeglica, a drugi je — šta se dešava kada se ispune kvote. Da li ćemo tada prosto reći ugroženima: Žao nam je, vratite se odakle ste došli?
Ali to je nešto o čemu razgovaraju kancelarka Angela Merkel i turski predsednik Tajip Erdogan — kvote sa gornjom granicom.
— Razgovaramo o nečemu potpuno drugačijem sa Turskom. Oni rade ogroman posao po pitanju izbegličke krize, ali ne mogu sami da to plaćaju sve vreme. Zato moramo sa Turskom da pričamo o novcu.
Dogovor je, dakle, da Turska dobije milijarde evra od EU, a zatim da zatvori zapadne granice?
— To nije dogovor, to je neophodnost koja ima prednosti i za Tursku, i za EU, i najviše za izbeglice. Izbeglice nas koštaju kada dođu ovde. Ako im unapredimo uslove života u Turskoj, možemo da stvorimo podsticaj da tamo i ostanu, a ne da se prepuste u ruke krijumčarima.
