„I stara kaže Dragane, šuti, skrati jezik, mogu te čuti…“. Ovaj stih pesme Dan republike andergraund benda „Zabranjeno pušenje“ secira političko-društvenu scenu bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije toliko precizno da je sa stvarnim stanjem sličan kao jaje jajetu.
Dve nedelje je falilo pa da punih 57 godina građani Srbije slave 29. novembar kao Dan Republike nastale 1945, odnosno da obeležavaju 59 godina od Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu 1943. Odlukom Veća građana Savezne Republike Jugoslavije od 14. novembra 2002. ovaj datum je konačno prestao da bude obeležavan i u Srbiji.
Osim građana Srbije neradne dane oko tog datuma imali su i Hrvati, Slovenci, Makedonci, Crnogorci, Bošnjaci koji su tada bili Muslimani, ali i ostale narodnosti — kako se za vreme Tita govorilo o nacionalnim manjinama. Dakle, svi sa prostora koje neki autori danas nazivaju jugosfera, a većina zapadnih diplomata ga karakteriše kao Zapadni Balkan.
Ovo Balkan je oduvek smetalo prvenstveno Hrvatima, pa i njihova nova predsednica Kolinda Grabar Kitarović pre neki dan reče da bi prikladniji naziv bio Jugoistočna Evropa.
Monarh u republici
Za razliku od Hrvata kojima je gađenje prema Balkanu bilo jedino manje od gađenja prema Jugoslaviji i koji su to prikazivali sa manje ili više intenziteta, Srbi su prigrlili komunizam kao da im je u njemu jedini spas. Stvaranjem republike nasilno je ukinuta monarhija, a izborom Josipa Broza Tita za doživotnog predsednika dobijen je monarh u republici.
Ta vrsta apsurda mnogima nije smetala, a oni koji su mislili drugačije su na vreme ili pobijeni ili proterani posle 1945. Svi ostali su svih tih godina bili ućutkani ili samoućutkani. „Skrati jezik mogu te čuti“, da ponovimo još jedared.
Još jedna stvar koja je na nekoliko nivoa porazna ali činjenično tačna jeste da su Srbi — koji su sve to vreme, kao i danas, optuživani za velikosrpstvo i život na kosovskom mitu — pola veka verovali i bili odani ne kosovskom već avnojevskom zavetu.
I nije taj avnojevski zavet bio (samo) zavet protiv fašizma. To se samo tako namestilo. Kao što ni svako kuđenje 29. novembra kao simbola bivše nedovršene jugoslovenske države nije negiranje antifašizma i revidiranje istorije. Problem prostora nekadašnje SFRJ je u tome što je ovde uvek bilo viška istorije. Prava je potiskivana, nova isticana, a zarad specifičnih potreba je bilo i dodatnih kalemljenja.
„Socijalistička Republika Srbija uspostavljena 1945. najdugovečnija je srpska država u 20. veku“, rekao je svojevremeno Petar Stambolić, nekadašnji predsednik predsedništva Srbije i tako samo nastavio grupno zavaravanje. Naime, Srbije tada nije ni bilo jer je jedina posle čuvenog AVNOJ-a imala pokrajine, a posle nakaradnog Ustava iz 1974. i republika u republici, jer su pokrajine dobile upravo takva ovlašćenja. Srbi su i dalje nastavili da slave.
Da je to bratstvo i jedinstvo bilo toliko jako koliko jako je potencirano ili da je bar bilo stvarno, ne bi devedesetih udario „brat“ na „brata“ i ne bi sve završilo u gareži u kojoj je završilo. Pa samo je u ratu na prostoru Bosne i Hercegovine stradalo preko 100.000 ljudi. Kad smo kod BiH, ta država koja ovih dana obeležava 20 godina od (re)uspostavljanja je toliko nefunkcionalna da je to vidljivo iz svake izjave bilo kog političara sa prostora jedne države, dva entiteta i tri naroda. Još gore je bilo u Jugoslaviji, u tom neskladu koji je godinama uz pomoć kredita i državne represije farban kao savršen spoj.
Dan države mrtvih
O nostalgiji i nekim lepim vremenima od Vardara pa do Triglava može da priča samo onaj koji nije živeo na tim istim prostorima proteklih 25 godina ili nije bar pratio vesti o svim dešavanjima u tih četvrt veka. A o sudbinama onih koji su mladost ostavili u godinama i državi pre devedesetih verujući u fatamorgane socijalizma — ispisane su onolike knjige. Mlađim čitaocima će biti dovoljno da za početak pročitaju „Kad su cvetale tikve“.
I ma šta pričala deca i unuci komunizma danas, ma koliko potencirali kako je tada moglo da se bezbedno prespava u bilo kom parku, ma koliko govorili o pravima žena i radnika — sve je to donekle i postojalo, ali je suštinski sve bilo veliko foliranje. Forsiran je život jednih sa drugima, umesto života jednih pored drugih.
Bila je to u pravom smislu „Država mrtvih“, kako se zove i film Živojina Pavlovića, snimljen prema drami „Janez“ Siniše Kovačevića. Ratko Polič — tumači Slovenca, zastavnika Jugoslovenske narodne armije koji i dalje veruje u ideje socijalizma, u Jugoslaviju i peva Maršalu dok se sve oko njega raspada — prototip je Srbina koji neće i ne želi da pogleda u ogledalo. Porazno je kad u odrazu ne vidiš ništa i shvatiš da si izgubio sebe.
E to je 29. novembar — najveća srpska zabluda. O svinjokolju, pionirima i karabatacima preko sindikata, nekom drugom prilikom.
