Rusija je postala dominantna sila
Lideri Rusije i Francuske, Vladimir Putin i Fransoa Oland, saglasili su se da je neophodno objedinjavanje napora u borbi protiv terorizma i formiranje široke međunarodne koalicije. Za sada, njih dvojica su postigli saglasnost o tri tačke saradnje: intenziviranju razmene podataka i informacija, intenziviranju i koordiniranju udara po ID i koncentrisanju vazdušnih udara po ID i drugim terorističkim grupama.
Dakle, dogovor o širokoj međunarodnoj antiterorističkoj koaliciji još izgleda daleko, ne ruskom krivicom. Rusiji bi široka (ili velika) međunarodna koalicija odgovarala, jer ID je pretnja, ne samo narodima na Bliskom istoku, već i Kavkazu, od zapadnih stratega označenom kao „meki trbuh Rusije“.
Zato, ne bi li predupredila razvoj događaja i sprečila infiltriranje terorista na svojoj teritoriji i u bližem okruženju, Rusija odlučuje da po teroristima udari u njihovom uporištu, delovima Sirije.
Svojom akcijom, Rusija je stekla dominantan položaj i na diplomatskom planu, zato što niko ne može da ospori antiterorističku akciju, pogotovo posle napada u Parizu, a Putin i ruska diplomatija ponašali su se kao da je u najmanju ruku napadnut Petrograd. Francuska, koja je imala dobru saradnju sa Moskvom po većini pitanja, intenzivira saradnju sa Rusijom.
Francuski predsednik Fransoa Oland dva puta odlazi u Moskvu i zalaže se za formiranje „velike koalicije“ koja bi uključila i Rusiju, ali neko je uvek protiv toga i svi napori se završavaju diplomatskim saopštenjima.
Kome smeta francusko-ruska saradnja?
Saradnja Francuske i Rusije smeta Americi, kaže Slobodan Janković sa beogradskog Instituta za međunarodnu politiku i privredu.
„Podsetimo se da je posle prvog sastanka sa Putinom Oland otišao u Vašington, na sastanak sa Obamom, gde je Obama rekao kako ne može biti rešenja u Siriji zajedno sa Bašarom el Asadom“, kaže Janković.
Rusija nastupa kao neko ko želi kontinuitet, stabilnost i političko rešenje krize koje bi bilo realno, odnosno koje bi uzelo u obzir i interese aktuelne sirijske vlade, objašnjava Janković, dok se Amerika svojim stavom o isključivanju Asada iz političkog rešenja krize suprotstavlja bilo kakvoj ulozi Rusije.
„U tom smislu, Oland nije dobio podršku za akciju sa Rusijom, a takođe se iz toga može zaključiti nedostatak volje SAD da se bore protiv ID“, zaključuje Janković.
Razlozi zbog kojih Americi ne odgovara antiteroristička koalicija u koju je uključena Rusija, jasni su, kaže Janković.
„Čitava operacija preoblikovanja Bliskog istoka, čije je ’arapsko proleće‘ jedan od delova, vodila se iz nekoliko razloga. Prvi i najveći razlog jeste to što su zemlje severa Afrike i Bliskog istoka najmanje globalizovane, prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, ali i Odeljenja UN za ekonomiju i društveni razvoj. Drugi razlog je želja Amerike da potpuno ovlada prostorom od Maroka do Pakistana, i tu su joj glavni protivnici bili Libija, Irak, Sirija i Iran. I konačno, treći razlog jeste želja Izraela da oslabi svog najjačeg protivnika sa kojim se graniči, a to je upravo Sirija“, objašnjava Janković.
Razlog zbog koga su šanse za formiranje „velike koalicije“ slabe Janković vidi i u obaranju ruskog bombardera nad Sirijom, ali i u tome kako se kreira javno mnjenje na Zapadu. Rusija je prekinula svaki vid vojne saradnje sa Turskom posle incidenta sa obaranjem aviona, dok su Amerika i NATO podržale Tursku. Jasno je da Amerika ne želi da isključi Tursku iz koalicije koja se navodno bori protiv ID.
„Ako sa jedne strane imate Tursku, a sa druge strane Rusiju, koja isključuje svaku mogućnost da vojno sarađuje sa Turskom, automatski se isključuje bilo kakva mogućnost velike koalicije“, zaključuje Janković.
Sa druge strane, odnos prema ruskim akcijama u Siriji u zapadnoevropskim medijima zavisi od toga u čijem su vlasništvu. Janković ovu tvrdnju potkrepljuje na primeru Italije.
„Berluskonijevi mediji govore uporedo i o francuskim i o ruskim žrtvama i o potrebi da se ne žale samo jedni, već i drugi akteri. Ali kada su u pitanju vlasnici koji su bliski aktuelnoj vladi u Rimu, a koji su često i u stranim rukama, tada se isključivo govori o negativnoj ulozi Rusije ili se Rusija pominje u donjem uglu pete, šeste strane, a na prvo mesto se stavlja navodna borba SAD, Saudijske Arabije i drugih članica koalicije protiv ID“, kaže Janković.
Oland ruši jedinstvo NATO pakta
Vojni analitičar Konstantin Sivkov kaže da se Francuska, čija je politika zavisna od Amerike, sada prvi put protivi američkim geopolitičkim interesima.
„Koordinacijom daljih koraka sa Moskvom, Oland donekle ruši jedinstvo NATO-a. To znači da posle terorističkih napada u Parizu francusko društvo ne želi da toleriše zvaničnu politiku Francuske. Većina stanovnika ove zemlje sada se zalaže za zajedničko delovanje Pariza i Moskve kada je reč o borbi protiv ID, i Oland ne može da ignoriše stav većine.
Može se reći da se prvi put nakon Drugog svetskog rata između oružanih snaga Zapada, odnosno Francuske, i oružanih snaga Rusije uspostavlja operativna i taktička saradnja.
Recimo, ruska krstarica „Moskva“ i francuski nosač aviona „Šarl de Gol“ sada dejstvuju kao saveznici. Osim toga, Rusija i Francuska će verovatno razmenjivati obaveštajne podatke“, zaključuje Sivkov.
Bliski istok ne ruše ekstremisti već Amerika
Amerika postepeno gubi kontrolu nad situacijom, smatra stručnjak za geopolitiku i dopisni član Ruske akademije prirodnih nauka Konstantin Sokolov. Ono što se dešava na Bliskom istoku nije rezultat aktivnosti ekstremista, već američkih pokušaja prekrajanja mape Bliskog istoka, i to svima postaje sve jasnije, kaže on.
„Suština ovog plana, koji postoji još od 2006. godine, jeste u tome da se, korišćenjem nacionalnih i verskih sukoba, od bliskoistočnih država naprave beznačajne državice kontrolisane spolja. Uloga terorista je da pripreme teren za nove političke projekte u ovom regionu, dok su pokušaji da se javnost ubedi da se SAD bore protiv ID čista demagogija.
Rusija ne bi mogla da učestvuje u ovakvoj koaliciji. Osim toga, ona ne bi bila efikasna zbog suprotnih stavova o sirijskoj krizi“, zaključuje Sokolov.
U nekoj velikoj antiterorističkoj koaliciji, Rusija ne bi samo igrala značajnu ulogu, već bi postala dominantna svetska sila, a Zapad bi morao da prizna njena stanovišta i po drugim pitanjima, kao što je, na primer, od Zapada zaboravljena Ukrajina. U političkom smislu, Rusija bi postala ono što je Nemačka u ekonomskom — neizbežan partner, nikako mogući protivnik, kako planiraju stručnjaci Pentagona. Zato je Americi i NATO-u i bio potreban incident sa obaranjem aviona, jedino je pitanje da li su uspeli da veliku koaliciju učine nemogućom, ili je potrebno napraviti još veću štetu?
