Posle strašne pariske noći činilo se da je svet shvatio da se terorizam može pobediti samo ako se sve zemlje udruže i krenu u zajedničku borbu. „Francuska je u ratu“, zavapio je Oland i obećao da će požuriti u Vašington i Moskvu da organizuje veliku koaliciju. Čak su i Ujedinjene nacije posle dužeg vremena uspele da se oko nečega slože, pa su jednoglasno donele Rezoluciju o borbi protiv terorizma. Istini za volju, ignorisale su rusku verziju, ali je dobro što je prošla francuska, koja je ipak prihvatljiva za sve. Nedelju dana straha, stvarnih i izmišljenih bombi, nove žrtve u Maliju. I legitimno pitanje — koliko žrtava su spremni da podnesu svetski lideri, pre nego što ozbiljno počnu da se bore protiv terorizma.
Ako je suditi po onome što se do sada dogodilo odgovor bi bio — mnogo. Jer takozvana „velika koalicija“ još nije stvorena. A kako stvari stoje — najverovatnije neće ni biti.
Sa Asadom, ili bez njega
Iako je do sada zvanična Amerika više puta rekla da rušenje Asada nije baš prioritet prioriteta, američki predsednik se ovih dana ponovo setio sirijskog lidera i zatražio od Rusije i Irana da se opredele — „hoće li nastaviti da podržavaju Asada ili će se pridružiti međunarodnim naporima sa ciljem da se unište ekstremisti“. A to što on i dalje naoružava ekstremiste — ponovo nije važno. Nije važno ni to što „međunarodni napori“ za godinu dana bombardovanja nisu postigli ništa osim da se Islamska država učvrsti, terorizam ohrabri i ojača i da oni koje je zapadna koalicija obučila da ratuju protiv Asada, priđu Islamskoj državi. A danas je Obama ponovo pozvao Rusiju na „strateško prilagođavanje“ uz okončanje podrške sirijskom predsedniku.
Nema, naravno, američki lider ništa protiv velike, niti protiv bilo kakve koalicije, ali — pod njegovim uslovima. Ukloniti Asada uz pomoć „dobrih terorista“, i onda se povući i ostaviti Siriju da krvari, narode u njoj da se kolju i ubijaju, ukratko — učiniti da podeli sudbinu Libije, Iraka i svih onih nesrećnika kojima je život uredila Amerika.
Moskva ima drugačije ciljeve — nju od Sirije i Irana, Iraka ne dele okeani, već samo nekoliko stotina kilometara i veoma joj je važno da u komšiluku ima mir. Tim pre što se svaki rat vrlo lako preliva i na njenu teritoriju. Rusija zato vrlo ozbiljno ratuje u Siriji, i za dva meseca je uradila više nego svi članovi američke koalicije zajedno. Uz to, za razliku od bliskoistočnih partnera Zapada, sigurno neće voditi pojedinačne pregovore sa određenim zemljama, niti će se jednom rukom boriti protiv terorista, a drugom ih hraniti, kao što neki već čine. Moskva je zahvaljujući svom gorkom iskustvu sa terorizmom jednom zauvek naučila lekciju — sa teroristima se ne pregovara, ne može se sa njima dogovoriti, i jedini način da budu pobeđeni je — da budu uništeni. Zato stalno ponavlja da se protiv terorizma ne može boriti ni avijacijom, ni kopnenom vojskom. Zlo se može pobediti samo zajedničkom borbom na svim poljima. A da bi se pobedilo mora postojati ozbiljna baza podataka o teroristima, moraju se, između ostalog, znati finansijski kanali kojima se finansiraju teroristi. Jedan deo toga Rusija može da realizuje sa svojim saveznicima, ali ona nema instrumente za globalnu kontrolu svetskih puteva novca. Ministarstvo finansija SAD, kao i brojne evropske finansijske institucije mogu da prate islamske dobrotvorne fondove koji finansiraju teroriste, mogu da ih blokiraju, pa čak i da hapse finansijere.
Rusija težak, ali neophodan partner
Koalicija jednih, drugih i trećih, bila bi sigurni pobednik u ovom zaista teškom ratu. Ali — takve koalicije najverovatnije neće biti. Razlog je prost — da bi napravile koaliciju sa Rusijom, zapadne zemlje bi morale da promene svoj odnos prema njoj. Kako reče bivši ministar inostranih poslova Francuske Igor Vedrin: „Zapad treba da se odnosi prema Rusiji kao prema partneru, partneru teškom, ali neophodnom“. Prosto, ali to podrazumeva da Zapad prizna svoj poraz u Ukrajini, da ukine sankcije Rusiji…
Uz to, Moskva i Zapad imaju protivurečne stavove o tome protiv koga se bore — francuski predsednik Oland poziva na veliku koaliciju za borbu protiv Islamske države. Slično govori i italijanski premijer Renci. Moskva, međutim smatra da nije Islamska država jedini problem, već i brojne terorističke grupe smeštene u rovovima severa Sirije koje SAD nazivaju „dobrim teroristima“. Bez likvidacije tih grupa, koje sprečavaju prolazak Asadove vojske na istok, problem neće biti rešen. Uz to, Moskva insistira na tome da se odluka o odlasku ili ostanku Asada ostavi sirijskom narodu, dok je za Zapad najveći mogući ustupak formulacija „da Asad može da ode kasnije“.
Zato se saradnja, koliko je poznato, za sada ograničila na dva simbolična slučaja — Britanci su predali Rusiji podatke o katastrofi ruskog aviona. Isto su učinili i Amerikanci. Ostalo je da se nadamo da tu nije kraj, i da će na konačnu odluku možda uticati sve češći apeli i evropske i američke javnosti da je u ovom trenutku važnije pozabaviti se borbom protiv terorističkih organizacija, nego rušenjem sirijskog predsednika.