Ako je verovati Rojtersu, lideri Amerike, Francuske, Nemačke, Velike Britanije i Italije dogovorili su se da produže Rusiji sankcije na još pola godine. Samo tako, kažu, „imaju šansu da dobiju ono što hoće“ u Ukrajini.
Koliko je to šansa, pokazaće vreme, ali jedno je sigurno — da su birali kako da obraduju ruske privrednike, ne bi mogli da nađu bolji način.
Greše oni koji misle da je to paradoks, situacija je prilično jasna.
Na sankcije koje su Rusiji uvedene u leto 2014. godine, Moskva je odgovorila recipročnom merom, zabranom uvoza hrane iz tih zemalja. Neki su to smatrali prilično pogrešnim potezom, imajući u vidu činjenicu da Rusija uvozi veliki deo hrane. Ipak, rafovi u ruskim prodavnicama nisu se ispraznili, pojavila se roba iz drugih zemalja.
Uz to, pokazalo se da od sankcija može biti i neke koristi. Rusija je prosto prestala da poštuje drakonske mere Svetske trgovinske organizacije koja je, između ostalog, zabranjivala državne beneficije nekim privrednim granama.
Žureći da, konačno, osposobi poljoprivredu koja se prilično sporo oporavljala od katastrofe devedesetih godina, država je počela da ulaže novac. Tako se u Rostovu pojavila farma pilića, najveća i najsavremenija na svetu, a u Voronježu KVD grupa u koju je uloženo 16 milijardi rubalja, završava pogon koji će proizvoditi 500 tona slatkiša dnevno.
Ruski je običaj da se uz čaj obavezno služe slatkiši, pa su kupovani proizvodi ukrajinskog „Rošena“, vlasništvo predsednika Porošenka, i naravno proizvodi američkih i evropskih izvoznika.
Mnogo je uloženo i da se izmeni situacija u drvnoprerađivačkoj industriji, koja je bila večita sirovinska baza za Evropu. Do uvođenja sankcija uobičajeno je bilo da se izvozi drvo, a daske, šperploča i hartija, napravljene od tog istog drveta — uvoze. Uz investiciju od oko 2 milijarde rubalja, u Pskovskoj oblasti otvorena je fabrika za preradu drveta kapaciteta 60.000 kubnih metara godišnje.
Sličnih primera ima na stotine — otvara se fabrika lekova u Kaluškoj oblasti koja će proizvoditi 49 miliona „kutijica“ godišnje, već rade kombinati za preradu mesa u Republici Mordoviji, brojne farme krava u Vologdi poznatoj po kvalitetnom mleku i mlečnim proizvodima… podižu se voćnjaci u Čečeniji… ulaže se u proizvodnju sira, u pekare, u konzerviranje voća, povrća… I ne investira samo država, već i privatni investitori koji često uzimaju skupe kredite uvereni da će se takva ulaganja isplatiti.
Svima se njima, danas, i na najmanje pominjanje mogućnosti ukidanja sankcija, bukvalno diže kosa na glavi.
Šta ako sutra Zapad shvati da kažnjavanje Putina neće uništiti Rusiju? Šta ako zažmure na Ukrajinu, kako bi rešili situaciju u Siriju i uništili Islamsku državu? Šta ako se ponovo dozvoli slobodan uvoz?
Zapadni proizvođači, to je sasvim logično, pokušaće da se vrate na ogromno rusko tržište nudeći robu po damping cenama. Može se dogoditi da u zemlju ponovo krenu kolone kamiona sa jeftinim mandarinama, jabukama, krastavcima… cisterne sa pivom… Da prodavnice počnu da prodaju francuske sireve jeftinije nego u Parizu. Za domaće proizvođače, kojima je potrebno nekoliko godina da se ulaganja isplate, bio bi to definitivan kraj.
Zato su sve glasniji glasovi koji od Vlade traže da, u slučaju da se sankcije ukinu, misli o njima. To jest, da im da vremena da ojačaju, vrate dugove i postanu ravnopravni konkurenti sa zapadnim proizvođačima. Zato poručuju petorici lidera sa početka ovog teksta da je produžavanje sankcija za pola godine — malo. Deset godina bi, možda, bila prava mera, jer Rusija ne sme sebi nikad više da dozvoli da zavisi od uvoza hrane. Uostalom, rat sankcijama nije ona počela, već „zapadni partneri“, pa nema obavezu da im širom otvori vrata kad se pokaju, ili kad shvate da se mnogo više isplati sarađivati, nego ratovati s Rusijom.
