Zašto uopšte „šengen“?
U Šengenu, nevelikom mestu na jugoistoku Luksemburga, nedaleko od tromeđe te zemlje sa Francuskom i Nemačkom, potpisan je 14. juna 1985. sporazum između Belgije, Nemačke, Francuske, Luksemburga i Holandije.
Tih pet evropskih zemalja oformilo je ovim potpisom prvi Šengenski prostor.
Sporazum i prateća konvencija usvojeni su 1990. godine, da bi se obezbedila njegova primena, kojom su uklonjene granične kontrole između zemalja-potpisnica, odnosno omogućena sloboda kretanja.
Dogovor je podrazumevao postupno ukidanje graničnih kontrola unutar tog prostora, kao i uvođenje slobode kretanja za sva fizička lica, državljane zemalja-potpisnica, odnosno jedinstvenu viznu politiku.
Šengensku konvenciju potpisalo je pet prvobitnih država tvoraca dogovora iz 1985. pet godina kasnije, 1990. godine. Njome su određene garancije za sprovođenje slobode kretanja.
Sporazum je postao efektivan 26. marta 1995. godine.
Potpisnicima se pridružila Italija 1990. godine, a ubrzo i Portugal i Španija, 1991. Naredni potpisnik bila je Grčka 1992. godine, sledila je 1995. Austrija, a naredne 1996. Švedska, Finska i Danska.
Šengensku zonu trenutno čini 26 zemalja, i ona se većim delom poklapa sa okvirima Evropske unije. Ipak, ima zemalja koje su članice Evropske unije, ali nisu prihvatile Šengenski sporazum. Tako Island, Norveška i Švajcarska nisu članice EU, ali jesu potpisnice Šengenskog sporazuma, dok Velika Britanija i Irska, koje jesu članice EU, nisu članice i Šengenskog sporazuma.
Postoji i takozvana bela Šegenska lista, odnosno pozitivna vizna lista zemalja — aneks 2, i odnosi se na niz zemalja čijim državljanima nije potrebna viza za ulazak na teritoriju Šengena, ukoliko trajanje boravka nije duže od 3 meseca u periodu od 6 meseci.
Srbija se na beloj šengenskoj listi nalazi od decembra 2009. godine.
