Nikada promena u raspoloženju velikih sila nije nastupila ovako radikalno kao nakon atentata u Parizu 13. novembra. Prioriteti Vašingtona, Pariza i Moskve su se preko noći ukrstili, uprkos razlikama. Rusija je sada nezaobilazni partner Zapada u Siriji. To je smisao koalicije sa Moskvom i Vašingtonom koju je najavio francuski predsednik Fransoa Oland.
Razmere ove promene u stavovima velikih sila, na koju su ukazivali brojni rusko-američki susreti poslednjih mesec dana, možda najbolje odražava komunikacijski salto generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga, koji je od agresivne retorike prema Rusiji prešao na „konstruktivnu“.
„NATO pozdravlja napore Rusije za pronalazak rešenja krize u Siriji i smatra da Rusija može da odigra konstruktivnu ulogu u multilateralnom rešenju sirijske krize“, izjavio je Stoltenberg četiri dana nakon atentata u Parizu.
„Pozdravljam što je Rusija deo toga i što je sela za pregovarački sto sa mnogim drugim zemljama kako bi pronašla političko rešenje“, rekao je bez zamuckivanja generalni sekretar Severnoatlantske alijanse. Samo nedelju dana ranije Stoltenberg je izjavljivao da „NATO mora da se suprotstavi snaženju ruske vojne sile“ u Crnom moru i u Mediteranu, „koja bi Moskvi mogla da omogući kontrolu u ključnim zonama“.
Zaboravite novi hladni rat, na međunarodnoj sceni je novo pozicioniranje snaga. Napadnute su dve zemlje Saveta bezbednosti, Rusija i Francuska (atentat na ruski putnički avion i masakr nad civilima u centru Pariza), dok bi druge članice mogle da budu meta napada, zbog čega su ruske vojne snage sada dobrodošle. Vladimir Putin je u utorak naložio svojim snagama da naprave zajednički operativni plan sa komandom francuskog nosača aviona Šarl de Gol koji se približava sirijskoj obali. Oland će se sa ruskim predsednikom sastati u Moskvi sledeće nedelje, nakon konsultacija sa Obamom u Vašingtonu.
Francuski šef države je svestan da u Siriji ne može bez ruske pomoći, jer SAD i Francuska nemaju partnere na terenu, dok ih Rusi i Iranci imaju. To je razlog što se nije pozvao na Član 5 sporazuma Severnoatlantskog pakta, koji predviđa zajednički odgovor u slučaju napada na zemlju-članicu, kao što je to uradio Vašington nakon atentata 11. septembra kako bi vojno intervenisao u Avganistanu.
„Nije nam potrebno“, objasnili su u okruženju francuskog ministra odbrane Žan-Iva le Drijana.
Francuska ne vidi korist u gomilanju koalicija i ne želi da dovede u pitanje zajedničku akciju protiv organizacije Islamska država sa Rusijom. Oland je poslušao hor opozicionih glasova u svojoj zemlji, na čelu sa bivšim premijerom Dominikom de Vilpenom, koji je u tradiciji De Golove Francuske od njega tražio da sarađuje sa Rusijom.
Umesto da se okrene NATO-u, kako bi voleli najveći atlantisti u Evropskoj uniji, Oland se obratio za pomoć evropskim zemljama, koje su do sada bile uzdržane prema francuskim vojnim akcijama u svetu. U Briselu se početkom nedelje pozvao na Lisabonski sporazum, na koji su svi u međuvremenu zaboravili, i na član 42.7 koji predviđa da „ukoliko jedna članica Evropske unije bude predmet vojne agresije“ sve druge članice „moraju da joj priteknu u pomoć“. Francuski predsednik se nije pozvao na jedan drugi član sporazuma, član 222, koji predviđa da EU „mobiliše sve instrumente, uključujući i vojne“. Podele su još uvek snažne unutar EU kada je reč o vojnom angažovanju. Nemačka i Italija se tome jasno protive.
„Merkelova ne želi da postane ratna kancelarka“, piše „Špigl“. Velika Britanija je uzdržana kada je reč o daljem vojnom angažovanju u Siriji.
Francuska traži od evropskih saveznika da joj pomognu u Africi, gde je angažovala 35.000 vojnika, kako bi smanjila teret vojnih operacija koje vodi na afričkom kontinentu i usmerila snage na Siriju, gde nade polaže u koaliciju sa Moskvom i Vašingtonom. Koalicija još nije formirana, ali su temelji postavljeni.
