Tanasković u intervjuu za Sputnjik otkriva šta je sve prethodilo glasanju o kosovskom zahtevu za prijem u tu organizaciju i objašnjava značaj ovakve odluke na međunarodnom nivou.
Kakva atmosfera je pratila zasedanje Generalne konferencije Uneska u Parizu?
— Sednici je prethodila grozničava atmosfera i velika nervoza zagovornika prijema Kosova u Unesko, koji su, svesni toga da nisu sakupili dovoljno glasova za dobijanje rezultata kojem su težili, u samoj zgradi Uneska vrlo intenzivno lobirali. Prilazili su delegacijama tražeći od njih da promene svoje opredeljenje, što se naročito odnosilo na države za koje su pretpostavljali da će glasati protiv prijema Kosova, kako bi smanjili njihov broj. Ta nervoza bila je primetna ne samo među diplomatama u Parizu, već i po izveštavanju medija na Kosovu i Metohiji.
Da li je rezultat glasanja bio iznenađenje?
— Još na sednici Izvršnog saveta, kada je podržan predlog da se ova tačka uvrsti u dnevni red Generalne konferencije, bilo je jasno da postoji velika podela u Unesku i da je samo zahvaljujući sistemu glasanja, gde se uzdržani glasovi ne računaju, ovaj predlog i došao na dnevni red. Zato smo i odlučili da predložimo odlaganje glasanja i tom prilikom vođena je sadržajna i ozbiljna debata.
Iako naš predlog nije dobio neophodnu većinu, u odlučivanje o predlogu rezolucije ušlo se sa svešću da je reč o nečemu što može trajno obeležiti ovu organizaciju, ukoliko bi se odlučilo na način koji bi bio dalje kršenje međunarodnog prava i predstavljao bi nasilno uvođenje jedne nedržave u ovu organizaciju, bez obzira na svu argumentaciju koju su zagovornici prijema Kosova iznosili u svojim izlaganjima.
Predstavnici privremenih vlasti u Prištini izjavljivali su kako je zapravo većina članica Uneska glasala za prijem Kosova, ali da ono ipak nije primljeno. Kako to komentarišete?
— To je, naravno, kao i mnoge druge prethodne izjave o takozvanoj plebiscitarnoj podršci, veoma daleko od istine. U organizaciji koja ima 195 država, 92 su glasale za prijem Kosova, a ostale nisu, što se dakle nikako ne može smatrati većinom. Tako da je uprkos ovom, po mom mišljenju, nakaradnom sistemu glasanja, koji često iskrivljuje realnost, ipak postignuto to da ovaj predlog ne dobije potrebnu većinu.
Velika Britanija je i na Generalnoj konferenciji bila među najsnažnijim zagovornicima prijema Kosova u Unesko.
— Svojim izlaganjem predstavnik Velike Britanije nama je zapravo umnogome pomogao, jer je nastojao da objasni kako bi bio presedan ukoliko Generalna konferencija ne bi postupila u skladu sa preporukom Izvršnog saveta, jer se to nikada do sada nije dogodilo.
Odgovarajući na njegovu diskusiju, primetio sam da je zapravo logično da dođe do tog presedana, zbog toga što nikada u istoriji Uneska nije postojala nedržava tj. entitet čiji se prijem u ovu organizaciju traži. Sam predlog je predstavljao toliki presedan da je sasvim razumljivo da Generalna konferencija nije mogla prihvatiti ono što je, takođe kao presedan, odlučio Izvršni savet, a to je da se jedna nedržava, već teritorija pod administracijom UN, nekako uvede na mala vrata u Unesko.
Ovo je važan trenutak u kojem je jasno došlo do izražaja da se ne može baš sve i uvek postići na način na koji su neke države navikle da se ponašaju u međunarodnoj zajednici.
Da li su vlasti u Prištini shvatile poruku koja je stigla iz Pariza? Da neće tako lako moći da ostvare ono što su naumili bez dogovora sa Beogradom?
— To bi morala biti jedina konstruktivna poruka koja bi mogla otvoriti put ka boljitku kako za Albance i Srbe na KiM, tako i za čitav region. Mi smo i tražili odlaganje glasanja kako bi se dalo više vremena da se kroz razgovore u Briselu, uz pomoć EU, razmotre sva bitna pitanja, uključujući i pitanje sveukupnog statusa i zaštite naše kulturne i duhovne baštine na KiM.
Ono što je bilo prilično upozoravajuće i pre čitave ove sage o Kosovu u Unesku jesu izjave kosovskih zvaničnika koji su tvrdili da nemaju nameru da u okviru briselskog procesa razgovaraju o statusu i zaštiti kulturnog nasleđa, jer to navodno nije u agendi predviđenih tema.
Zato se pribojavam da ishod ovog glasanja neće biti tako shvaćen u Prištini, da će biti drugačije interpretiran i da, nažalost, možda može dovesti do još odbojnijeg stava u dijalogu, do veće nervoze u društvu i zaoštravanja političke borbe u samoj Prištini, što svakako ne bi bilo dobro.
Tome u prilog idu i izjave predstavnika albanske opozicije u Prištini, koji traže ostavke prištinskih vlasti i prekid briselskih pregovora.
— To se očekivalo. Izgleda da je projekat ove rezolucije uvođenja Kosova u Unesko u mnogo čemu imao za cilj da se zapravo spasi sadašnja vlast u Prištini, čak i neki istaknuti pojedinci iz te vlasti i to je, i u tom smislu, bilo funkcionalno kada je reč o sponzorima ovog predloga.
Svetski mediji ocenili su ishod glasanja kao pobedu Rusije i Srbije.
— To je pojednostavljen, hladnoratovski i crno-beli pogled na stvari. Rusija je Srbiji pružila ogromnu podršku, ali tu su i Kina, Indija, Brazil, Kuba, Indonezija, Argentina… Neke države koje su priznale Kosovo odlučile su da se uzdrže. Takva konstatacija je potcenjivanje svih tih država koje su iz vlastitih interesa ali i uverenja da se ne sme kršiti međunarodno pravo, stale u jedinstven front koji se suprotstavio takvom nasilju nad međunarodnim pravom. Svesti to samo na odnose Srbije i Rusije je potcenjivanje značaja ovakve odluke specijalizovane agencije UN.
Šta predstoji Srbiji, imajući u vidu izjavu Hašima Tačija da Kosovo neće odustati od prijema u Unesko i da će sačekati sledeću priliku za prijem Kosova, 2017. godine?
— Ne sumnjam u to da će vlasti u Prištini pokušati da kroz obnovljeni proces zahteva za prijem obezbede da Kosovo uđe u Unesko. To je njihovo legitimno pravo i na to moramo biti spremni.
Ali iz Pariza je stigla poruka da se ne može uvek postizati sve što bi se želelo bez dogovora i saradnje. Zato mislim da bi bilo pametnije, ukoliko bi poruka glasanja u Unesko bila ispravno shvaćena, a putevi ka Unesku bili traženi na drugačiji način od strane onih koji su na vlasti u Prištini.
