London je nezadovoljan Evropskom unijom i to je stavio do znanja Donaldu Tusku. U pismu predsedniku Evropskog saveta britanski premijer Dejvid Kameron je postavio uslove za ostanak Velike Britanije u Uniji. Ako se ovim zahtevima ne izađe u susret, preti referendumom, čiji bi ishod bio neizvestan.
Bregzit, ili izlazak Velike Britanije iz EU, rukavica je koju je London bacio u lice briselskoj administraciji.
„Ostaćemo u Evropskoj uniji ukoliko to ni najmanje ne dovodi u pitanje naše nacionalne interese“, poručio je Kameron u Kraljevskom institutu za međunarodne odnose istog dana kada je na adresu Tuska u Briselu stiglo njegovo pismo.
Kriza u Evropskoj uniji je srušila maske. Britancima je dosta odluka Evropske unije koje smatraju protivnim nacionalnim interesima. Britanija se uvek sa blagim prezirom odnosila prema ostatku kontinenta, uljuljkana sećanjem na nekadašnju veliku imperijalnu moć i ulogu koju je imala u svetu. Evropski kroj sa francusko-nemačkim štofom joj je oduvek bio tesan.
„Nisam sentimentalno vezan za EU“, kaže Kameron, čija je zemlja odbila da bude u evrozoni i Šengenu.
Britanci su odani svojoj funti i ne žele da je zamene za evro. To je jedan od Kameronovih zahteva — da nacionalne valute imaju istu težinu kao evro. Monetarnu politiku Evropske unije Kameron naziva „diskriminacijom“, jer omogućava zemljama evrozone da zavrću ruku onima koji su van nje.
„Trenutno postoje dve kategorije članica EU, one iz evrozone i ostale. Ove druge ne treba da budu diskriminisane ili da plaćaju za prve“, poručio je britanski premijer. Pregovori oko evrozone bi mogli da budu osetljivi i naglase podele unutar Evropske unije, u kojoj je na strani Londona Poljska i sve druge zemlje koje smatraju da su ostavljene po strani.
Britanci žele samo trgovačku uniju, ne političku. Mršte se na ideju „sve čvršće unije“ i federalizma, za koju se zalažu Francuzi. Za veliki broj evropskih zemalja ova ideja političke zajednice je još uvek utopija. Velika Britanija predlaže jačanje uloge nacionalnih parlamenata u evropskom sistemu odlučivanja i mogućnost udruživanja predstavnika više parlamenata sa ciljem da se blokiraju neke odluke EU.
Snaženje uloge nacionalnih parlamenata je tendencija unutar Evropske unije, koja preti da smanji uticaj Evropskog parlamenta.
Kameron je za Evropu u kojoj „svako može da vodi svoj život“, za „zajedničko tržište, a ne zajedničku zemlju“. To je smisao njegovog zahteva za „fleksibilnijom“ Evropom. On želi labavu uniju u kojoj će britanski interesi biti zaštićeni. Zagovornik ekonomskog liberalizma traži da se ukinu regulative koje važe na jedinstvenom evropskom tržištu, koje štite od nelojalne konkurencije velikih multinacionalnih kompanija. London je za to da se slobodno tržište proširi na numerički sektor i da se ne postavljaju prepreke za trgovinske sporazume sa SAD, Kinom i Japanom.
Ova ultraliberalna politika nailazi na razumevanje velikog broja evropskih poslanika u evropskom parlamentu, u kome dominiraju konzervativne desne struje.
Britancima je dosta i priče o ljudskim pravima, koja više ne služi njihovim nacionalnim interesima, zbog čega Kameron predlaže da izbaci odredbe iz Evropske konvencije o ljudskim pravima iz britanskih zakona. Razlog je talas migranata, čiji se broj povećao izbegličkom krizom.
„Pritisak je suviše veliki“, kaže Kameron, za koga je ovo pitanje nacionalne bezbednosti. Zato traži od francuskih vlasti da spreče da migranti pređu preko Lamanša na njenu teritoriju. Britanija se oglušila o pozive Nemačke za ravnopravnom raspodelom izbeglica sa Bliskog istoka i iz Afrike, iako je zemlje iz kojih dolazi najveći broj izbeglica bombardovala obrazloženjem da će tako stvoriti uslove za više demokratije.
Nakon fijaska u Iraku, Avganistanu i Libiji britanska spoljna politika je izgubila kompas, ali ne i ideju o svojoj veličini. Za Veliku Britaniju je glavno pitanje kako da ima veći uticaj u svetu.
„Britanija je velika zemlja, peta ekonomija sveta“, kaže Kameron. „Kada jedna tako velika zemlja kao što je Velika Britanija izražava sumnje, čvrsto verujemo da one treba da se čuju.“
Kameron želi da spreči i ulazak migranata sa evropskim pasošima, pa predlaže ukidanje socijalne pomoći tokom četiri godine za državljane drugih evropskih zemalja koji se nastane u Velikoj Britaniji. Ako su za veću liberalizaciju tržišta EU, Britanci su za ograničavanje slobodnog kretanja njenih građana.
Ovaj predlog najslabije prolazi u evropskim institucijama u Briselu, gde se govori o diskriminaciji građana EU. Naročito su protiv Poljaci, koji imaju veliku dijasporu u Velikoj Britaniji, gde se na njih gleda kao na parazite koji profitiraju od sistema.
U Evropskoj komisiji se plaše se da će druge zemlje da slede britanski primer i izađu sa svojim zahtevima. Za francuske vlasti priča o izgubljenom suverenitetu unutar Evropske unije dolazi u najgorem trenutku, kada se zahuktava predizborna kampanja za predsedničke izbore 2017. godine, u kojoj će ova tema dobro da dođe populističkim strujama sa radikalne desnice, koje predvodi Nacionalni front Marin le Pen. Oni su za to da se pregovara o izmenama evropskih regulativa, ali ne sa britanskim pištoljem na čelu. Izmenama pravila unutar Evropske unije se ne protivi ni Berlin, ali posle parlamentarnih izbora koji i u ovoj zemlji padaju 2017. godine.
Uprkos zahtevima koje je uputio Evropskoj uniji, što je obećao biračima, Kameron se izjašnjava kao političar koji je protiv izlaska Velike Britanije iz EU. Britanski premijer je pre svega pragmatičan, on zna da bi ovakav ishod mogao da dovede do izlaska Škotske iz Ujedinjenog kraljevstva, u trenutku kada jačaju pokreti za otcepljenje unutar evropskog kontinenta. Zato je poručio da je uveren da će postići sporazum sa Evropskom unijom koji odgovara Velikoj Britaniji.
„Evropska unija ima običaj da rešava nerešive probleme, može i ovaj da reši“, poručio je. Izjava sa ukusom britanskog cinizma.
