„Drugovi budite parlamentarni, vratite se jer u Titogradu nema mitinga, radi vaše lične bezbjednosti, građana… napadnute su temeljne vrijednosti Jugoslavije od pojedinih grupa…“, govorio je komandant crnogorske policije radnicima i studentima kod mesta Žuta greda na putu između Nikšića i Podgorice (tadašnjeg Titograda) koji su pošli da se pridruže demonstrantima na mitingu ispred sedišta Saveza komunista Crne Gore avgusta 1988. godine. Policija je rasterala i radnike iz ostalih delova Crne Gore koji su pošli na miting, ali i demonstrante u Titogradu.
Pola godine kasnije, 11. januara 1989. godine, u glavnom gradu Crne Gore održan je veliki miting posle koga je crnogorsko rukovodstvo podnelo ostavke, a na vlast su došli „lijepi, mladi i pametni“ — kako su pre gotovo 27 godina nazivali Momira Bulatovića, Mila Đukanovića i Svetozara Marovića.
Ovi mladi komunistički lavovi iskoristili su tada talas antibirokratske revolucije, odnosno seriju mitinga u autonomnim pokrajinama Vojvodini i Kosovu i republici Crnoj Gori, posle kojih su srušena partijska i državna, odnosno pokrajinska rukovodstva. Došli su na vlast ne čekajući uspinjanje u partijskoj nomenklaturi tako što će neki viši činovnik biti penzionisan ili otići prirodnom smrću.
Socijalna tematika je tada zamenjena nacionalnom, kako zbog podrške Srbima sa Kosova i Metohije, tako još više zbog podrške Slobodanu Miloševiću, koji je u to doba učvršćivao vlast, želeo, pa i promenio Ustav.
Kad istorija okrene krug
Član predsedništva Demokratskog fronta Andrija Mandić sinoć je u Herceg Novom pozvao građane da se „pripremaju i organizuju i kad ih pozovu da svi krenu za Podgoricu, kao što se kretalo u januaru 1989. godine, jer mi naš posao nismo završili“. Mandić je na jučerašnjem skupu pozvao i ostale opozicione partije da im se pridruže, jer je to „mnogo poštenije, nego da uđu u besmislene i jalove razgovore sa predstavnicima vlasti“.
Hroničarima, ali i onima koji sporadično prate dešavanja u, danas samostalnoj republici, Crnoj Gori u oči upadaju sličnosti sa dešavanjima od pre 27 godina.
I tada je, kao režim Mila Đukanovića sad, crnogorsko komunističko rukovodstvo „branilo“ državu od „nekih tamo faktora“. I tada su Srbi (i Đukanović se izjašnjavao kao Srbin) poveli proteste, a onda su im se pridružili radnici i studenti. I tada je vlast slala policiju na demonstrante i upotrebljavala suzavac. I tada je protest imao više etapa, pa se (samo) činilo da je razbijanjem demonstracija doživeo fijasko.
Kad će miting u Podgorici
Osnovna razlika 27 godina docnije je položaj Mila Đukanovića. Ne samo zbog toga što je džempere zamenio skupim odelima i satovima, već zbog toga što je tada on bio taj koji smenjuje, a sada je samo pitanje datuma kad će sam biti smenjen. Tada su oni koji su ga podržavali izgovarali „Hoćemo Ruse“, a sada on i njegovi čauši ponavljaju „Hoće Rusi“.
Bitna razlika od nekadašnje antibirokratske revolucije jeste što sada glavna matrica okuplja nije nacionalna, ma koliko propaganda režima želela da je takvom prikaže, već su socijalne teme glavna tačka nezadovoljstva.
Demonstranti su, što je Sputnjik već analizirao, rešeni da idu do kraja na kojem Đukanovića neće biti u vlasti. Rešeni su i da na tom putu ne sarađuju sa institucijama u kojima je on. Pitanje je samo da li Đukanović ima jedinicu ili desetku iz istorije? Da li je nešto iz nje naučio ili je isuviše dobro naučio pa — popustio ili zategao, isto mu se piše.
Mandić nije rekao tačan datum mitinga u Podgorici. Prvo će uslediti serija mitinga po gradovima u Crnoj Gori, stvaranje kritične mase, vidovi građanske neposlušnosti… Ali i čekanje da neki mladi lavovi oko Đukanovića (u partiji ili koaliciji) iskoriste talas ovih protesta, pa da dođe do prelazne vlade, a potom i izbora. Naprosto, za razliku od svojih komunističkih očeva, Milo ostavku dati neće samo zbog broja ljudi koje ispod prozora vidi.
Dakle, u Crnoj Gori nije na delu revolucija, već je precizniji termin kontrarevolucija. Samo još nema tačnog datuma.
