U sredu je izvršni savet Uneska većinom glasova predložio da Kosovo bude primljeno u tu organizaciju. Posle svih dešavanja poslednjih 20-25 godina ni najveći optimisti nisu očekivali da će biti drugačije. Srbija je odavno na udaru moćnika koji je „šamaraju“ kad god i gde god stignu. Ovo je bila samo još jedna od prilika u nizu, koju je valjalo iskoristiti i pokazati Srbiji „gde joj je mesto“. I što su to uradili moćnici — ni pô jada, ali pored moćnika, to su uradili i njihovi „sateliti“, kako bi dokazali svoju lojalnost i pokornost.
Pored ostalih, da nepriznata država Kosovo postane članica Uneska, glasala je i Crna Gora. Zemlja čija istorija počinje od Kosova i Metohije, narod koji se nekad davno bežeći od Turaka sklonio u planine i ostao da živi tamo i žali za svojom postojbinom. Nije slučajno Vuk Karadžić objašnjavao zašto Crnogorke nose crne marame — „žale za Kosovom“, govorio je. Njihove tragove na tom terenu sačuvali su manastiri i crkve.
Nova Crna Gora zaboravila je i svoje korene i svoje Kosovo, a juče je i svoje manastire i crkve predala u ruke Albancima, kojima je pre toga prepustila da vladaju njihovom teritorijom.
Tako se Crna Gora još jednom odrekla svojih Nemanjića, Balšića, Crnojevića, Petrovića… Slobodarska Crna Gora ukinula je sopstvenu istoriju. Ono što Njegoš ni pred strašnim neprijateljem, velikim Otomanskim carstvom, nije mogao ni hteo da učini, govoreći da „Crnogorci ne ljube lance“, učinila je današnja vlast. Ali to su bili neki drugi Crnogorci. Neko drugo vreme. Neka druga Crna Gora.
Ali kakve veze ima Crna Gora sa Njegošem?! Ova današnja — nema. Njega se prvo i odrekla… Zašto se onda ne bi odrekla i svih onih manastira? Svih crkava? Peći i Pećke patrijaršije?
Pomalo je degutantno gledati Rusiju, Kinu, Namibiju, Argentinu, Etiopiju, kako brane srpsku istoriju, a Crna Gora je prodaje. Predaje svaku ciglu vekovnih manastira, onima koji bi im najradije i temelje preorali.
Danas je predsednik Đukanović ovaj postupak obrazložio rečima: „Kada se ponašate odgovorno, teško je da imate manevarski prostor da o pitanjima članstva u Unesku ili drugim organizacijama možete da arbitrirate. Bilo bi to nedosledno i kalkulantski“.
Crna Gora jeste dosledna. Pitanje je samo — čemu? Sebi i svojoj istoriji sigurno nije. Niti „čojstvu“ ni „junaštvu“. Možda jedino svojim gospodarima i dokazivanju da je ono što nije. U tome joj malo ko može naći manu.
Odrekla se vlast u Crnoj Gori i zastave, i himne, i pisma, da bi ostala u sedlu. Odreći će se i sebe i svog prezimena, postaće i Montenegro, bude li to neko tražio (ili kupio). Jer „kada se ponašate odgovorno, teško da imate manevarski prostor“.
