Zvanični Beograd ne učestvuje u protestima u Crnoj Gori. Ne učestvuje ni desnica koju proziva režim iz Podgorice, iako bi rado videla leđa tom režimu. Međutim, indikativno je ćutanje jednog bivšeg Beograđanina.
Pre detalja o njemu, slika situacije. Za aktuelni politički trenutak u Crnoj Gori važna su četiri datuma: 27. septembar, kad deo opozicije okupljen u koaliciju Demokratski front započinje proteste, 14. oktobar, kad prilikom posete generalni sekretar NATO-a poručuje da odluka o članstvu ove države u Severnoatlantskoj alijansi može biti doneta bez referenduma, 17. oktobar, kad policija tuče i hapsi demonstrante i dolazeći 24. oktobar, za kad je zakazan miting u glavnom gradu ukoliko vlast ne pristane na prelaznu vladu, a neće pristati.
Rađanje šireg otpora
Iako mnogi gledaju u dolazeću subotu, sve je počelo u prošlu subotu, kad je primenjena sila. Do tada je protest bio izraz želje Demokratskog fronta za političkim samoodržanjem. Međutim, onog trenutka kad se režim hvata za pendrek i kreće na rušenje demonstracija, one se pretvaraju u širi građanski otpor.
Na ulicu je, naime, izašao prazan frižider, javni dug od oko 80 odsto BDP-a, odnos režimskih medija i odnos režima prema medijima, nekontrolisani deo nevladinih organizacija, stopa kriminala, sudstvo i tužilaštvo koji selektivno rade, korupcija… Naravno da u Crnoj Gori postoji podela na Srbe i Crnogorce, ali pomenute teme su konstantno u vazduhu, a kad na njih dodate represiju onda postaje previše.
DF je to uočio i promenio retoriku, ali i ornamentiku, pa je već sledećeg dana na njihovom protestu bilo veoma uočljivo odsustvo srpskih zastava, fotografija ruskog predsednika Putina i parola protiv NATO-a. Targetiran je samo Milo Đukanović, koga ruše ne ističući srpstvo. Režim to zna i forsira kontra priču o prosrpskim snagama koje udaraju na ustavni poredak. Ali režim na neki način reinkarnira ovaj deo opozicije.
Enigma subota
Zato je glavno pitanje zašto čovek koji je verujući svom političkom instinktu i oslanjajući se na promišljenost uspeo da opstane na vlasti četvrt veka, sad pravi početničku grešku? Zašto kreće na demonstrante, hapsi narodne poslanike i prebija novinare? Zašto od 600 ljudi jednim potezom pravi 6.000 demonstranata?
Odgovor na ovo pitanje je ključ svega, a možda i rešenje enigme zvane „dolazeća subota“.
Pored zastrašivanja uzrokovanog previđanjem reakcije građana i potcenjivanjem organizatora, i pored želje da ima mirne i čiste ulice pred odluku o prijemu u NATO, čini se da je najtačniji odgovor i objašnjenje Đukanovićeve nervoze i ishitrenog reagovanja — manjak podrške sa Zapada. Zato je možda opravdan strah od smene na ulici čoveka koji se na vlasti ustoličio preko ulice. A i metod je sličan — kad je dolazio, krenulo je iznutra.
U međuvremenu, od subote do subote, desilo se nekoliko indikativnih stvari.
Raško Konjević, ministar policije i potpredsednik SDP-a izjavljuje da je vlada već tehnička i da koalicija DPS-SDP suštinski više ne postoji. To donekle „pegla“ predsednik SDP-a i parlamenta Crne Gore Ranko Krivokapić izjavom da SDP neće izaći iz Vlade dok ne stigne poziv za NATO. Potpredsednik Vlade Duško Marković optužuje DSS iz Srbije, ali i Rusku Federaciju. „NATO da se oglasi zbog uticaja Rusije“, traži bivši direktor Agencije za nacionalnu bezbednost Boro Vučinić.
Međutim, NATO se ne oglašava. Njegov generalni sekretar Jens Stoltenberg — koji je kao dete proveo nekoliko godina u Beogradu, gde je njegov otac Torvald kao ambasador Norveške službovao — uočljivo ćuti.
Oglasila se američka Ambasada u Podgorici pozivajući na uvažavanje principa slobode okupljanja. Preko neformalnih ali političarima jasno čitljivih kanala poruku su poslali i Britanci…
Pitanje glave glavaša
Lider Crne Gore, koji se sa zapadnim zvaničnicima viđao i za vreme NATO agresije na SR Jugoslaviju, sada prvo ćuti kad Andrija Mandić saopšti demonstrantima da je napustio zemlju, pa ćuti i tri dana posle, i tek četvrtog dana uveče optužuje velikosrpske krugove, Srpsku pravoslavnu crkvu i Rusiju. Glavna poruka koju potencira je da su protesti protiv širenja NATO-a.
U iz aviona vidljivom odsustvu podrške, ili zbog gromoglasnog ćutanja Zapada, logično je Đukanovićevo pravdanje napadima i nametanje sopstvene istine, jer takvom retorikom stvara privid da i dalje ima podršku. Ako je za Krivokapića članstvo u NATO ideološko pitanje, za Đukanovića-glavara to je pitanje glave.
Veoma je zanimljivo da je Đukanović tokom svih sukoba i kriza — prvo sa Momirom Bulatovićem, zatim sa Slobodanom Miloševićem, potom prilikom referenduma za nezavisnost — dobijao takozvani medijski rat. Međutim, sad taj rat gubi i ostavlja utisak da je vođa koji odlazi. Pritom, opipljivog dokaza za odlazak nema. Opozicija je i dalje slaba, on i dalje drži dizgine u Crnoj Gori, ali uprkos svemu utisak je da je i sam video svoj politički kraj.
Umešanost plastičnim primerom nije pokazao ni zvanični Vašington, ali Đukanović se sveže seća slučaja Iva Sanadera. Naime, bivši hrvatski premijer je poslušao Zapad i dao ostavku, ali ipak nije izbegao zatvor. Dakle, ako je Milo osetio da ga puštaju niz vodu, malo je verovatno da će im poverovati kako će ga ostaviti na miru ako mirno ode.
Uprkos pokazateljima koji govore da neki plan tamo negde postoji, dva dana pre zakazanog protesta se ne može sa sigurnošću prognozirati kako će izgledati i koliko će trajati crnogorski čas anatomije. Kad od nekog događaja svi mnogo očekuju, obično se ne desi baš mnogo od očekivanog.
Režim ne pokazuje znake da će popustiti, Demokratski front ne sme nazad jer je ovo sve vreme i čekao, ali je pitanje da li će ići na radikalizaciju ili će subotnji protest izazvati seriju protesta u gradovima po unutrašnjosti Crne Gore i dodatno bildovanje rejtinga. Svakako, za subotnji ishod će biti važno i kako će se postaviti ostatak opozicije.
Šire gledano, mnogo je onih koji sugerišu da Đukanović nije ili ne može biti deo budućnosti Crne Gore. Pitanje je samo na koliko skoru budućnost misle.
