Politička scena Turske dugo nije bila tako uzdrmana kao uoči parlamentarnih izbora u nedelju.
Klima je napeta na jugoistoku zemlje, gde se članovi revolucionarne Radničke partije Kurdistana (PKK) sukobljavaju sa policijom, dok su u Istanbulu tenzije porasle nakon što je policija ušla u dve opozicione televizijske stanice. Obezglavljena tela dvojice sirijskih novinara, koji su se istakli u borbi protiv Islamske države, pronađena su u petak na jugu Turske.
O tenzijama koje vladaju uoči izbora svedoči i „pokolj“ na opozicionom skupu u Ankari u kojem su 10. oktobra poginule 102 osobe, što je najsmrtonosniji teroristički napad u novijoj istoriji Turske.
Predsednik Redžep Tajip Erdogan izlazi na ponovljene izbore oslabljen, nakon što je u junu izgubio apsolutnu većinu u parlamentu koju je imao od 2002. godine. Ankete ukazuju da neće uspeti da dobije većinu i da će njegova partija konzervativnih islamista morati da formira vladu u koaliciji sa opozicionim strankama.
Turska plaća danak potresa na Bliskom istoku, koji su ponovo postavili kurdsko pitanje u centar političkog života zemlje.
Kurdi u ovoj zemlji čine 15 odsto stanovništva, ali su vlasti u Ankari dugo odbijale da ih priznaju, videći u tome opasnost po jedinstvo zemlje, što je dovelo do oružane pobune pod zastavom PKK–a. Dugogodišnji rat je završen slabljenjem ove vojno–političke organizacije, što je učvrstilo konzervativnu vlast u Ankari i dalo joj veći manevarski prostor. Erdogan je ponudio veća prava Kurdima i započeo proces pomirenja.
Situacija se, međutim, promenila pošto je u Siriji izbio građanski rat 2011. godine. Kurdi su se podigli protiv terorističke organizacije Islamske države i protiv snaga predsednika Bašara el Asada, sa ciljem da se izbore za autonomiju. Kako bi sprečila da do toga dođe, Turska je pasivno pomagala radikalnim islamskim formacijama u borbi protiv Kurda, puštajući džihadiste iz celog sveta da nesmetano prođu kroz njenu teritoriju do Sirije.
Turska se kao članica NATO–a i glavni saveznik SAD u regionu uključila u bombardovanje Islamske države unutar koalicije koju predvode SAD, ali je optužena da igra dvostruku igru i da se pod plaštom borbe protiv džihadista zapravo obračunava sa Kurdima i bombarduje njihove položaje u Siriji.
Kako je rat u Siriji uzimao maha, Turska je sve više bila na udaru. Na njenu teritoriju je stiglo dva miliona izbeglica iz Sirije, što je produbilo nestabilnost u zemlji.
U strahu da se Kurdi u Turskoj ne dignu na ustanak, Erdogan je napustio pomirljivu politiku i krenuo da bombarduje položaje PKK–a na granici sa Sirijom. Kurdi su uzvratili napadima na vojsku i policiju. Njihovi politički lideri sada traže autonomiju unutar Turske, onakvu kakvu su izvojevali Kurdi u Siriji i Iraku, gde je došlo do stvaranja dva nezavisna Kurdistana.
Za Erdogana o tome nema govora, ali mu razvoj situacije ne ide na ruku. Ukoliko dođe do podele Sirije, o čemu razgovaraju velike sile, severni deo zemlje bi mogao da pripadne Kurdima. To će ohrabriti težnje Kurda u Turskoj za autonomijom i otvoriti novi front u ovoj zemlji.
