U principu, nemačka štampa nije objavila nikakvu novost. Naime, informacije o krađi terabajt podataka su se pojavile još 2009. godine, pre nego što je Snouden pobegao iz SAD.
Tada je američka obaveštajna služba saopštila medijima da su Kinezi uspeli da dođu do podataka koji se tiču opštih principa konstrukcije aviona, ali i drugih bitnih detalja.
Najnoviji dokumenti samo preciziraju prethodne informacije.
Mnogo je bitnije da američki obaveštajci sada definitivno znaju naziv uprave, a možda i imena ljudi, koji sprovode ove operacije. Zahvaljujući Snoudenovim raskrinkavanjima, kineski obaveštajci mogu da isprave greške iz prethodnog perioda i da efikasnije rade svoj posao.
Sa pravne tačke gledišta, ono što je Snouden obelodanio neće dodatno komplikovati poziciju Kine. Svi podaci su zasnovani na unutrašnjim procenama Agencije za državnu bezbednost SAD, koja nema dokaze i potvrde o krađi iz nezavisnih izvora.
Čak i da štampa nije pisala o krađi podataka o F–35, sam izgled kineskog lovca J–31 je najbolji dokaz da je do krađe ipak došlo.
Sličnost između kineskog i američkog aviona nije slučajnost i nemoguće je da su američki i kineski naučnici istovremeno došli do istih rezultata.
Dakle, J–31 je prvi primer veoma uspešne sajber špijunaže. Kina bi mogla da postane prva zemlja u svetu koja će napraviti ozbiljan sistem naoružanja na osnovu podataka dobijenih uz pomoć sajber špijunaže, kao što je svojevremeno Sovjetski savez napravio nuklearnu bombu zahvaljujući „običnom“ špijuniranju.
Ali Snoudenova raskrinkavanja nose još jednu važnu pouku.
Na kraju krajeva, svaku informaciju obrađuju ljudi i upravo je ljudski faktor slaba karika u lancu.
Amerikanci su pokušali da po potrebi angažuju privatne kompanije da se bave obradom podataka. Tako je nastala „armija“ saradnika, koju Pentagon nije mogao da kontroliše.
Snouden je upravo jedan od desetina hiljada takvih ljudi. Tako da je katastrofa, koju je izazvao Snouden za SAD, u stvari bila samo pitanje vremena.
Za razliku od američkih kolega, kineske obaveštajne institucije imaju sopstveni sistem pripremanja kadrova, uključujući humanitarne i tehničke univerzitete. Kina u tom smislu ne zavisi od saradnika privatnih kompanija, koje bi teško mogla da kontroliše.
Upravo stručni kadrovi, kao i velike tehnički kapaciteti i uspesi u oblasti superračunara mogli bi da obezbede Kini prednost nad konkurencijom u tehničkoj špijunaži.
