Ijan Bremer je šef tink-tenka „Evroazijska grupa“ sa sedištem u Njujorku, jedne od organizacija za oblikovanje javnog mnjenja. U poseti Beogradu, na poziv bivšeg srpskog ministra spoljnih poslova Vuka Jeremićem predstavio je knjigu „Supersila, tri moguće uloge Amerike u svetu“, u kojoj iznosi analizu globalnih političkih kretanja. Bremer tvrdi da spoljna politika Vašingtona nema definisani pravac i da postaje nedopustivo skupa i sve opasnija. O svojoj viziji američke spoljne politike govori u intervjuu sa Sputnjik.
Kažete da SAD nemaju jasnu viziju na međunarodnoj sceni. Zašto?
— SAD su imale jasnu viziju da žele da pobede Sovjetski Savez, ali jednom kada smo to postigli pojavila se odbojnost prema riziku. Nismo želeli da budemo uvučeni u velike sukobe u kojima bismo mogli da napravimo greške. Reagovalo se na krize, ali nikada nije razrađena nova strategija, kako želimo da izgleda novi svetski poredak. Svet se menja, Kina jača, nova tržišta postaju sve važnija. Mnogi američki saveznici su počeli da se okreću od SAD, pojavile su se nove pretnje. Ne želimo da budemo svetski policajac zbog onoga što se desilo 11. septembra, zbog ishoda ratova koji su se potom vodili, zbog načina na koji su se završila „arapska proleća“. Došlo je do preispitivanja onoga za šta se zalažemo, da li se zalažemo za vrednosti na međunarodnom nivou, da li se zalažemo za savezništva i koliko smo im posvećeni. Postoji želja da se to objasni američkom narodu i ostatku sveta.
Spoljna politika nikada nije bila tako dominantna kao u sadašnjoj predizbornoj kampanji za novog američkog predsednika…
— Osim u ratovima. To je zato što je američka spoljna politika u krizi. Ljudi ne znaju šta se dešava, šta Amerika smera, dok su u ekonomiji stvari jasne. Zato spoljna politika danas dominira u debatama i demokrata i republikanaca.
Čini se kao da nije izvukla pouke iz neuspelih vojnih intervencija u koje se upuštala po završetku Hladnog rata…
— Ove krize, međutim, nisu fundamentalni problem SAD kao što su za druge zemlje. Sirija je ogroman problem za Bliski istok, za Evropljane, ali ne toliko za SAD.
Šta onda rade tamo?
— Rade mnogo manje nego u Iraku. Saudijci su tražili od Amerikanaca da bombarduju, ali su Amerikanci dali malo na oružje i program obuke koji nije dao rezultate. Kada su Rusi počeli da bombarduju, Amerikanci su rekli da oni bombarduju naše, ali je realnost da su u Siriji pronašli samo petoricu od onih koje su obučavali. Bilo je mnogo pritiska na Amerikance da se uključe u svrgavanje režima u Libiji, da se otarase Gadafija. U Libiji su Arapska liga, Francuska i Britanija tražili od Amerike da ga ukloni. Amerikanci su na kraju rekli — ok, ali ograničeno, uz vašu vojnu podršku. Možete da kritikujete SAD zbog Iraka i Avganistana, ali kritikujte Francuze, Britance i arapske zemlje zbog Libije. U Iraku su Amerikanci mnogo intervenisali i to se loše završilo. Irak i Avganistan su stvorili utisak da to nije dobra ideja.
Ali SAD i dalje bombarduju u Siriji?
— To je jako ograničeno bombardovanje, ako se uporedi sa Irakom. Pristajem da Amerikanci bombarduju terorističke ciljeve dronovima, avionima ili na drugi način. Podržavao sam udar na Bin Ladena, kada su pronašli njegovo sklonište. Ali Amerikanci nisu mogli da nađu ljude sa kojima bi radili u Siriji. Posledica je što se nisu značajnije vojno uključili.
Šta je bio cilj?
— Nije postojala jasna strategija. Amerikance to ne interesuje. Ko provede vreme u Vašingtonu shvata da se ne bave mnogo ovim temama i da je SAD podeljena po pitanju ove intervencije, kao i po pitanju Ukrajine.
U Ukrajinu je na početku sukoba došla čitava američka državna postava, uključujući i šefa CIA, Džona Brenana i potpredsednika Džoa Bajdena…
— Ali nije bilo strategije. Da su Amerikanci zaista želeli da podrže Ukrajinu mogli su to lako da urade, ali nisu. Nisu dali pare. Mogli su da daju više para, oružja, ali nisu. Svako ko misli da su Amerikanci podržavali vladu u Ukrajini, sugeriše da su Amerikanci veoma glupi, jer su to vrlo loše uradili. Ali to nije tačno.
Šta su želeli u Ukrajini?
— Želeli su da podržavaju američke vrednosti jeftino, bez preteranog angažovanja.
To je ostatak ideologije koja je dominirala u SAD po završetku Hladnog rata…
— Ima u tome ideologije, to je ideologija ljudskih prava, demokratije.
Zahvaljujući vojnim intervencijama niko u to više ne veruje…
— Veoma malo ljudi. Tačno je da sa jačanjem Kine, koja će postati najveća ekonomija, nema više interesa za demokratiju. Mnoge vrednosti koje su Amerikanci i Evropljani istorijski podržavali izgubiće na značaju.
Da li su u SAD umorni od intervencionizma?
— Da, vrlo su umorni. Na to su naročito uticali ratovi u Iraku i Avganistanu. Amerikanci priznaju da ovi ratovi nisu dobro završili i ne žele da uđu u nove.
Globalnu dominaciju traže u svetskoj ekonomiji?
— U najvećoj meri. Interesuje ih dolar, meka moć, diplomatija.
