Francuski političari su podeljeni na one koji strahuju od ruskog povratka na međunarodnu scenu i one koji smatraju da je to dobra vest. Nikola Sarkozi je jedan od onih koji smatraju da je sudbina Rusije da bude velika sila, a ne regionalni igrač. To je rekao u Moskvi, gde se sastao sa ruskim predsednikom, uprkos gunđanju koje zbog njegove posete nije izostalo u Francuskoj.
Podela za saradnju sa Rusijom i protiv te saradnje, jedna je od odlika francuske spoljne politike u poslednjih pola veka, čiji lideri su se delili na „rusofile“ i „rusofobe“. Danas je to podela na „atlantiste“ i „suvereniste“, na one koji spoljnu politiku usklađuju sa Vašingtonom i one koji su za nezavisnu poziciju Francuske. Ove različite vizije nemaju veze sa podelom na levicu i desnicu, već su žive u oba tabora koja oblikuju politički život Francuske.
Sarkozi, političar sa francuske desnice, poznat je po fascinaciji Sjedinjenim Američkim Državama. Njegov sin, Luj Sarkozi, pohađa vojne škole u SAD i sanja da postane marinac, zbog čega je uzeo američko državljanstvo. Francuska štampa je tokom Sarkozijevog dvostrukog mandata u Jelisejskoj palati često ismevala njegovo divljenje prema američkoj Diznilend kulturi (u pariskom Diznilendu se prvi put pojavio u javnosti sa svojom sadašnjom ženom, Karlom Bruni), novcu i skupim satovima kao merilu uspeha, što se u Francuskoj smatra izrazom lošeg ukusa.
Sarkozi danas odbija karikaturu Putina kao neku vrstu otelotvorenja Ivana Groznog, kakvim ga neretko prikazuju u Francuskoj. Kao jedan od diplomatskih uspeha često navodi svoje učešće u dijalogu sa Moskvom o rešavanju gruzijske krize.
U Moskvu je otišao sa delegacijom francuskih parlamentaraca kao šef nedavno osnovane partije „Republikanci“, u kojoj pokušava da obnovi političku karijeru i ponovo se uzdigne na čelo države nakon fijaska na predsedničkim izborima 2012. godine. Ovaj pokušaj je do sada dao slabe rezultate, jer veliki deo francuske javnosti u njemu vidi političara koga je pregazilo vreme.
Jedna od tema na kojoj pokušava da se distancira od aktuelne vlasti socijalista Fransoa Olanda je i odnos prema Rusiji. Iako neslaganja oko toga kakav stav zauzeti prema Moskvi postoje u samoj njegovoj partiji, nekoliko važnih nosioca, bivših premijera i ministara, podržava promenu politike prema Kremlju kakvu vodi sadašnji šef države.
Oland je „atlantista“ među socijalistima, koji je u spoljnoj politici preuzeo moralistički pristup američkih lidera o neophodnosti vojnih intervencija radi odbrane ljudskih prava i demokratije. Iako je sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel preuzeo posredničku ulogu između Moskve i Kijeva u ukrajinskoj krizi, sledio je američku inicijativu o uvođenju sankcija Rusiji i raskinuo ugovor o „mistralima“ sa Moskvom.
Sarkozi, kao i nekoliko glavnih tenora njegove partije, kritikovao je ovakvu politiku Jelisejske palate. Najdalje u kritici je otišao Fransoa Fijon, koji je imao odlične odnose sa Putinom u vreme kada su obojica bili premijeri.
Od 2012. godine ne propušta priliku da poseti Rusiju bar jednom godišnje. Fijon je naslednik tradicije velikog francuskog državnika Šarla de Gola, koji je bio za čvrste veze sa Rusijom i nezavisnu ulogu Francuske od SAD, koja se manifestovala tako što nije želeo da se Francuska integriše u NATO i što nije dopustio američke baze na francuskoj teritoriji. Ovo suverenističko opredeljenje Francuske je napustio upravo Sarkozi, kada je 2007. godine u Vašingtonu najavio povratak svoje zemlje u komandu NATO-a, što se ostvarilo dve godine kasnije.
Fijon, koji sledi De Golovo uverenje da je sudbina Rusije i Evrope povezana, zalaže se za novi politički i ekonomski savez dva evropska stuba. „Ništa ne bi bilo tako opasno za Evropu i svet kao naš razlaz. Ukratko, moramo da razmišljamo o kontinentalnoj Evropi“, rekao je na skupu u Sankt Peterburgu prošlog juna. Ovo mišljenje deli još jedan bivši premijer iz redova desnice, Dominik de Vilpen, koji je prošle nedelje učestvovao na međunarodnom skupu „Valdaj“ u Sočiju.
Vilpen je u autorskom tekstu za list „Figaro“ napisao: „Rusija se vratila, to je dobra vest za svet“. Ovaj strasni borac za nezavisnu politiku Francuske poručio je da je „vreme da Evropa pronađe svoj glas, svoje sećanje i svoju poruku“, odnosno da se otrgne od uticaja Vašingtona, povrati autonomiju na međunarodnoj sceni i uspostavi harmonične odnose sa Rusijom. Ali čak i oni među „Republikancima“ koji se ne pozivaju na De Golovo nasleđe, poput bivšeg ministra Brina le Mera, protive se sankcijama Moskvi i traže da sve bude učinjeno kako bi se ukinule ruske sankcije na francuske proizvode.
Sarkozijeva poseta Moskvi je znak da u Evropi postoji svest da se izlazak iz političke i ekonomske krize ne može tražiti bez Rusije.
