Da bi stigao do Nemačke, koja je za njega bila obećana zemlja, Muhamed Aziz Kadir pešačio je osam sati kroz Tursku, a zatim se 20 sati vozio u pretrpanom kamionu preko čitave Jugoistočne Evrope, piše danas „Dejli telegraf“.
Kadir se sada, međutim, vratio kući u Irak, gde je samo jedan od sve većeg broja izbeglica koji su zaključili da su opasnosti i težak život u Iraku bolji od života u izbegličkom kampu u negostoljubivoj Evropi.
„Kad sam prvi put stigao u kamp, šokirala me razlika između Berlina kakvog sam zamišljao i onoga što sam video na licu mesta“, rekao je Kadir (24) i dodao: „Tretirali su me kao građanina drugog reda, nisam se osećao poštovanim. Kad bih došao u centar grada, bilo je jasno da sam momak iz kampa — izbeglica“.
Humanitarne agencije za pomoć izbeglicama navode da se sve više izbeglih Kurda vraća kući, dok se u isto vreme stotine hiljada Sirijaca, Iračana i Avganistanaca odlučuje na opasno putovanje preko Sredozemlja u Evropu.
Prema podacima iračkog Ministarstva za migracije, od prošle godine je irački Kurdistan napustilo oko 25.000 ljudi. Međutim, samo prošle nedelje se u Erbil, prestonicu tog regiona, iz Nemačke vratila grupa od 50 kurdskih azilanata.
Nemačka je najprivlačnija destinacija za stotine hiljada Iračana i Sirijaca koji beže od konflikata na Bliskom istoku, ali su mnogi razočarani onim što zateknu kad dođu u tu najveću evropsku privredu.
Kadir je proveo dva i po meseca u izbegličkom kampu u predgrađu Berlina. On se nadao da će u Nemačkoj otvoriti piceriju i zarađivati dovoljno novca da može da pomogne svojoj porodici u Erbilu, da će se oženiti i osnovati porodicu u toj evropskoj zemlji.
Uslovi u kampu su se, međutim, pogoršavali kako je pristizalo više izbeglica. Količina hrane je bila ograničena, a u kampu su važili propisi koji su zahtevali povratak iz grada u određeno vreme.
Pored toga, u Nemačkoj se značajno povećao broj slučajeva nasilja između lokalnog stanovništva i izbeglica, kao i među samim izbeglicama.
„Zbog loše situacije u kampu sam zaključio kako je život u mojoj zemlji ipak bolji“, istakao je Kadir.
Sličnu priču ispričao je i Navaf Alijas (35), koji se vratio u Irak, iako, za razliku od Kadira, čak nije ni imao kuću u koju bi mogao da se vrati.
On je krijumčarima platio 20.000 dolara da bi njega i njegovog desetogodišnjeg sina prebacili u Nemačku. Kad su stigli tamo, morali su da dele sobu sa još dva azilanta.
„Vlada Nemačke nam je obezbedila hranu i 540 evra, ali to nije bilo dovoljno. Moj sin je bio tužan i usamljen, nije imao prijatelja ni rođaka, a bilo je teško i da nađemo nekoga ko priča kurdski ili arapski“, naveo je Alijas, koji sada ponovo živi u šatoru pored kurdskog grada Dohuka.
„Moji u selu su me lepo dočekali. Moji prijatelji su svratili do mene pa smo pili pivo i pušili, baš kao i u stara vremena“, kaže Alijas.