Poljska je potvrdila da je jedno od glavnih uporišta konzervativne evropske desnice jer je na parlamentarnim izborima većinu glasova dobila Partija pravo i pravda. Desnica je potpuno zavladala Poljskom, u tolikoj meri da levica neće imati nijednog poslanika u parlamentu. Ovakav razvoj se ne tiče samo Poljske, već i Evrope. On govori o sve izraženijim antagonizmima na evropskoj političkoj sceni, čiji su uzroci brojni.
Ekonomska kriza u koju je Evropa uvučena 2008. godine, nakon kraha američkih finansijskih simbola kapitalizma, poput banke „Leman braders“, koji je izazvao pometnju u svetskoj ekonomiji, produbila je socijalne razlike i podelu na mali procent bogatih i sve veći procenat siromašnih.
Nova industrijska revolucija i urušavanje nacionalnih privreda poremetili su tržište rada i stvorili armiju nezaposlenih. Gašenje nacionalnih preduzeća, čije mesto su preuzele strane multinacionalne kompanije, koje vode industrijski najrazvijenije zemlje, izazvalo je snažno nezadovoljstvo među evropskim radnicima, čije interese nema ko da štiti. Sve više Evropljana ima utisak da živi gore nego pre ulaska u Evropsku uniju, na koju gleda kao na Trojanskog konja globalizacije.
Migrantska kriza je dodatno ogolila slabosti evropske konstrukcije i podele između severa i juga, centra i periferije. Ove podele dovode do radikalizacije evropske političke scene, o čemu svedoče i izbori u Poljskoj.
U većinski desničarskoj Evropi raste podrška radikalnim desničarskim partijama, koje je migrantska kriza podigla iz mrtvih, a sa njom i broj rasističkih i ksenofobičnih napada. Ovaj fenomen je prisutan u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj, Mađarskoj, Finskoj, Danskoj, Poljskoj.
Jednom na vlasti, ove konzervativne snage donose ksenofobične i antiimigracione zakone koje dodatno zatvaraju evropsku tvrđavu. Najizrazitiji primer je Mađarska i njen lider Viktor Orban sa kojim najčešće porede lidera poljske Partije prava i pravde, bivšeg premijera Jaroslava Kačinjskog. Orbanov odgovor na kolone izbeglica sa Bliskog istoka i iz Afrike je podizanje ograde sa bodljikavom žicom i postavljanje vojske na granicu.
Istu politiku netrpeljivosti prema izbeglicama ima i Kačinjski, koji je dobio izbore podsticanjem straha i mržnje protiv „parazita“ koji su doneli „koleru na grčka ostrva i dizenteriju u Beč“. Kačinjski je poznat i po svojim antinemačkim i antiruskim stavovima. Poljski lider vidi u Vašingtonu glavnog prijatelja, a u NATO-u glavnog vojnog saveznika. Kako je Poljska najznačajnija regionalna sila, koja se graniči sa Nemačkom i Rusijom, to će dodatno otežati dijalog na evropskom nivou o temama značajnim za budućnost kontinenta.
Jačanje desnice u Evropi je naročito izraženo u bivšim sovjetskim republikama, gde levica ne može da se probije zbog snažnog antikomunističkog nasleđa, pa pitanja socijalne nejednakosti i otpora globalizovanom kapitalizmu ne prelaze populistički pristup radikalno desničarskih partija, čiji je odgovor isterivanje stranaca i zatvaranje granica. Popularnost ovih partija raste i zbog utiska da su na čelu EU korumpirani političari koji ne vode računa o interesima naroda.
Situacija je drugačija u zemljama u kojima je još živo sećanje na fašističke diktature, poput Grčke, Španije i Portugalije, gde je nezadovoljstvo postojećim stanjem dovelo do jačanja levih snaga. Evropska desnica za sada sve čini da uguši njihov elan, od Grčke do Portugalije, gde je predsednik formirao desničarsku vladu iako je levica dobila većinu u parlamentu, sa sličnim argumentima kao u Grčkoj, da se snagama koje dovode u pitanje politiku Evropske unije ne može dozvoliti da preuzmu vlast.
To, međutim, nije slučaj u Poljskoj, koju će u naredne četiri godine voditi partija koja u Evropskoj uniji vidi pretnju za nacionalni suverenitet i tradicionalne vrednosti.
