„Kome zakon u topuzu leži, tragovi mu smrde nečovještvom"
Milo Đukanović je završio karijeru. Možda se nekom čini da je sačuvao vlast i da je sada jači nego ikad, ali je njegov kraj vrlo blizu. Može da taljiga na vlasti još možda i godinu, ali je krenuo na put bez povratka. Put koji će se završiti neslavnim krajem. Toliko neslavnim da će ga biti žao i onima koji ga danas najviše (s punim pravom) mrze. A takvih je znatno više od pola Crne Gore.
Nisu Mila srušili ni Demokratski front, ni nacionalistički krugovi iz Srbije, ni Rusija, ni dvolični Zapad, ni mangupi u njegovim redovima… Milo Đukanović je urušio režim Mila Đukanovića. Urušeni režim Mila Đukanovića se raspada. Isto kao što se i pre petnaestak godina urušavao režim Slobodana Miloševića. DOS je tu došao samo kao katalizator urušavanja i uzeo vlast koja mu je sama pala u ruke. Neka se spremi Demokratski front plus.
Najbolji učenik Slobodana Miloševića nije izvukao pouke iz neslavne sudbine učitelja. Vlast ga je opasno udarila u glavu, pomislio čovek da je igrač iz veće lige, ali se precenio.
Đukanović je na svim poljima nadmašio Miloševića, ali će Miloševićev kraj biti epska epopeja u odnosu na Đukanovićev. Milošević se bar u Hagu prodao kao „borac protiv novog svetskog poretka“ i postmodernog imperijalizma, a Đukanović će skončati kao mali balkanski diktator bez ideologije i ideala.
Današnji ultraliberal, nekadašnji komunista, zaboravio je misao Karla Marksa da se istorija prvi put ponavlja kao tragedija a drugi put kao farsa. Zato će i njegov kraj, u odnosu na Miloševićev, biti farsa.
Ono što se poslednjih mesec dana dešava u Crnoj Gori neodoljivo podseća na Srbiju iz sezone 1999/2000. Svakodnevne demonstracije, policijska brutalnost, hapšenje opozicionara pa njihovo ekspresno puštanje na slobodu… Režim koji je protiv sebe spojio nespojivo — i četnike i Dukljane; i Bošnjake i velikosrbe; i Berane i Cetinje; i staro i mlado… Na protestima svi kao jedan…
Đukanović je stvorio i crnogorski „Otpor“, firmu koja je u Srbiji zatvorena pre više od deset godina, ovaj put u liku „Anonimusa“. Ne verujete? Čitava Podgorica je išarana grafitima otporaške pesnice uz parole „Ne u NATO“ i „Đecu ti neću oprostiti“. Novi „Otpor“ prilagođen novom vremenu i novom podneblju. I novim globalnim okolnostima. „Anonimusima“.
Ne znamo kakav je Đukanovićev muzički ukus, ali ne bi bilo loše da se upozna sa „plejlistom“ sa protesta DF-a, koja neodoljivo podseća na muziku sa protesta DOS-a sa početka milenijuma. OK, možda nema vremena da upozna poruke „Partibrejkersa“ i „Goblina“, koje su gotovo svakodnevno vrtele sa razglasa na protestima, ali bi trebalo da malo više sluša „klasiku“. Recimo, Boba Marlija. I da obrati pažnju na stih: „Možeš lagati neke ljude neko vreme, ali ne možeš lagati sve ljude sve vreme“.
Da je slušao Marlija, znao bi koliko je kontraproduktivna medijska kampanja RT CG, „Pobjede“ i sličnih udvoričkih medija. A da je više pažnje posvetio analizi Miloševićeve propasti, znao bi da kome zakon u Pinku (Montenegro) leži, tragovi mu smrde nečovještvom. I ne slute na dobro…
Zbog svega što se dešava u Crnoj Gori u poslednjih 27 godina, a posebno u poslednjih mesec dana, Milo Đukanović bi trebalo što pre da podnese ostavku. Jer, što pre to učini, časnije će završiti karijeru. Manevarski prostor da sačuva zrnce časti — vrline do koje Crnogorci svih fela i te kako drže — drastično se smanjuje ne iz dana u dan, već iz minuta u minut.
