Iako protivljenje ulasku Crne Gore u NATO nije bilo među najuočljivijim temama opozicionog protesta u Podgorici u subotu uveče, protesta koji je tražio demokratiju u Crnoj Gori a završio se suzavcem, šok bombama i okršajima policije i demonstranata, nacionalni (crnogorski) koordinator za NATO Vesko Garčević našao je za shodno da, usred ovog haosa, ukaže baš na ovu, nedovoljno naglašenu ali nesumnjivo postojeću vezu između političke nestabilnosti u Crnoj Gori i njenog uvlačenja u NATO.
„Njihov cilj je da sabotiraju Mila Đukanovića i ulazak u NATO“, prokomentarisao je Garčević retvitovavši nečije zapažanje. I: „Crna Gora ima svoj put, a to su evroatlantske integracije. Bilo kakve promene u Crnoj Gori mogu samo usporiti, ali ne i prekinuti taj put“.
Crnoj Gori je, podsećanja radi, akcioni plan učlanjenja u NATO (MAP — Membership Action Plan), što je poslednji korak pred poziv za ulazak u ovu organizaciju, odobren još pre skoro šest godina, u decembru 2009. godine. Sam poziv da uđe u NATO, međutim, Crnoj Gori je do sada izmicao. Izostao je i prošle jeseni kada je, uoči NATO samita u Velsu, Nemačka i otvoreno poručila da je proširenja severnoatlantskog vojnog pakta dalje na istok ne interesuju, što se inače ne može shvatiti drugačije do kao pokušaj da se dodatno ne produbljuje jaz koji je — po meri i interesu vašingtonskih arhitekata ukrajinskog puča — napravljen između Evropske unije i Rusije. Uostalom, i brojni zagovornici crnogorskog ulaska u NATO tada su komentarisali da je pristupanje Crne Gore odloženo zbog geopolitičkog sukoba velikih…
Posle prošlogodišnjeg razočaranja (naravno, iz ugla onih koji su uopšte u stanju da se razočaraju time što ih ne primaju oni koji su ih pre 16 godina, zajedno sa Srbijom, bombardovali) ambicije zvanične Podgorice okrenule su se očekivanju da će poziv Crnoj Gori da uđe u NATO uslediti krajem ove godine. Crnogorski premijer Milo Đukanović izrazio je još u martu očekivanje da će poziv biti upućen u ovom roku, a Skupština Crne Gore, idući tom roku u susret, sredinom septembra usvojila je i rezoluciju kojom se podržava ulazak u ovaj vojni pakt. I nemilosrdna medijska kampanja zadobijanja kakve-takve podrške javnosti, i signali iz samog NATO-a da će 2015. zaista biti godina crnogorske NATO integracije, konačno, i izjava slovačkog ambasadora u Podgorici Františeka Lipke 16. septembra da je u okviru NATO-a obezbeđen (neophodni) konsenzus za upućivanje pozivnice Crnoj Gori da se priključi Alijansi, stvorili su snažan utisak da je priključenje, takoreći, gotova stvar.
Nasuprot svemu tome, međutim, državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Slovačke Igor Slobodnik otkrio je crnogorskoj državnoj televiziji 22. septembra — dakle, nekoliko dana posle tvrdnje ambasadora Lipke o postizanju konsenzusa — da konsenzusa oko upućivanja pozivnice Podgorici zapravo još nema: „Rekao bih da se konsenzus polako gradi. Još nismo završili, ali je jasno da sada imamo veoma solidnu većinu… Jednostavan odgovor na vaše pitanje je da još nemamo konsenzus“. Ovo Slobodnikovo priznanje vraća nas pak nazad na prošlogodišnje, javno izraženo protivljenje Nemačke daljim proširenjima NATO-a na istok, ali i na sličnu poruku koju je zainteresovanoj javnosti 2. marta ove godine uputio francuski predsednik Fransoa Oland, posle sastanka s generalnim sekretarom NATO-a Jensom Stoltenbergom: „Stav Francuske je da u ovom momentu treba odbiti svako novo članstvo“.
Događaji u Podgorici u subotu uveče, i sve što će uslediti, NATO protivnicima ulaska Crne Gore u NATO daće i dodatne argumente; evidentna politička nestabilnost, začinjena video-snimcima policijske brutalnosti, sigurno neće doprineti lakšem ulasku u ovaj vojni pakt. U tome zapravo i leži dobar deo značaja onoga što se trenutno događa u Crnoj Gori.
Odgovor na pitanje hoće li ili ne Crna Gora do kraja ove godine dobiti pozivnicu da se priključi zapadnom vojnom paktu, otuda, daće nam odgovor i na barem još dva pitanja. O snazi želje Vašingtona da Zapadni Balkan stavi pod svoju potpunu kontrolu, i o njegovoj moći da svoju želju nametne i Nemačkoj i Francuskoj, što je uostalom već uspeo toliko puta dosad…A opet, nasuprot (ponovo) stavu Nemačke i Francuske, stoji interes Sjedinjenih Američkih Država da Crna Gora u NATO uđe što pre, interes izazvan geopolitikom sukoba SAD sa Rusijom u okviru koga je potrebno (i) izbaciti Rusiju sa Zapadnog Balkana. Ovaj interes je najjasnije obrazložio potpredsednik uticajnog Atlantskog saveta iz Vašingtona Dejmon Vilson („Putinov balkanski gambit“, 16. oktobar 2014.): „Deo strateškog odgovora za odvraćanje Putina od dalje agresije treba da bude koncentrisani transatlantski napor da se dalje konsoliduje Balkan. A to znači pozivanje Crne Gore da se priključi NATO-u, ponovni fokus na Bosnu (…), dupliranje napora da se unaprede evropske aspiracije Srbije, i ponovno posvećivanje rešavanju neslaganja oko imena Makedonije. U odsustvu obnovljene transatlantske strategije, možemo da izgubimo jugoistok Evrope baš kao što rizikujemo da izgubimo i evropski istok“.
