Plan od 17 tačaka dogovoren je i promovisan kao sveobuhvatno rešenje koje bi trebalo da zadovolji sve — i EU, i balkanske zemlje, i izbeglice.
Međutim, prema rečima analitičara Dragomira Anđelkovića, ovaj plan dolazi prekasno i odraz je nesloge unutar EU.
„Plan je tako sročen da se vidi da je u pitanju neodrživi kompromis i da vodeće evropske zemlje prebacuju teret na periferne zemlje. Plan je, po mom mišljenju kasno došao i u velikoj meri može da se kaže da je promašaj“, kaže Anđelković.
Pavle Kilibarda, istraživač Beogradskog centra za ljudska prava, kaže da je verovatno trebalo da još ranije bude usaglašen neki plan, ali prema njegovim rečima važnije je pitanje da li je plan ovakav dobar iz aspekta rešavanja izbegličke krize i da li se njime kriza rešava.
„Mi do sada još nismo imali rešenje u samoj EU. Nije postignut konsenzus o pitanju kvota, ali sada se suočavamo sa dokumentom gde se razmatra po prvi put da i tranzitne zemlje prihvate veći broj izbeglica“, objašnjava Kilibarda.
Neke od mera koje su navedene u planu su konkretne, kao one koje se odnose na registraciju izbeglica, ali su, prema Kilibardinim rečima neke od njih veoma upitne sa stanovišta civilnog društva. Kao jednu od takvih, on navodi meru prema kojoj, ako neko odbije da se registruje kao izbeglica, ta će se osoba smatrati da nema nikakvih prava.
Ono što po njemu nije jasno jeste da li plan treba da predstavlja dugoročno rešenje i da li izbeglice za koje je predviđeno da ostanu na Zapadnom Balkanu treba da se integrišu na tom prostoru.
„Ukoliko je to tako, onda plan nije adekvatan zato što neke druge politike nisu razvijene. Mi govorimo samo o prihvatnim centrima koji su značajan deo priče, ali nije cela priča“, zaključuje Kilibarda.
Dragomir Anđelković naglašava da su mere dovoljno konkretne, ali mehanizmi za njihovu primenu nisu.
„Deluje mi da se radi o kuli koja niti je na nebu, niti je na zemlji. One su možda konkretne samo kada se radi o malim, perifernim zemljama na koje će biti vršen pritisak, pa će mehanizam biti neprincipijelni pritisak, a ne nešto što je sistemski usaglašeno i što bi se odnosilo na sve univerzalno“, kaže Anđelković.
Način angažovanja granične agencije EU Fronteks takođe se dovodi u pitanje. Civilni sektor širom Evrope često je kritikovao ovu agenciju, kaže Kilibarda.
„Fronteks je agencija čija je namena zaštita spoljnih granica Unije i kritikovan je zbog načina na koji je poštovao prava izbeglica. Svakako je na prvom mestu Fronteks — a na prvom mestu zaštita granica, a ne zaštita prava izbeglica“, smatra Kilibarda.
Fronteks može da iznese zadatak koji je stavljen pred njega ovim planom ako bi se zaštiti evropskih granica pristupilo ozbiljno, smatra Anđelković. Međutim, on ne vidi da EU ima kapacitet da ozbiljno pristupi čitavoj stvari, niti da postoji politička odluka da se uistinu brane granice EU.
U krajnjoj liniji, a to potvrđuju oba Sputnjikova sagovornika, ne zna se ni gde bi se evropske granice branile.
Planom nije precizno utvrđeno u kojim državama će se graditi prihvatni centri. Anđelković smatra da su to nepopularne mere i da se o tome neće mnogo govoriti u javnosti.
„To je opasnost i za nas. Čitajući između redova možemo da zaključimo da se nad nama nadvija migraciona kriza“, zaključuje Anđelković.
