Vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji neće biti, saopštio je u nedelju uveče premijer Srbije Aleksandar Vučić, prekinuvši neizvesnost koja se pojavila takoreći niotkuda i potrajala taman koliko je trebalo da bi i uporniji skeptici pomislili da vanrednih izbora zaista može da bude.
Ali i ako vanrednih parlamentarnih izbora (za sada) neće biti, to ne znači da neće biti izbora. Biraće Aleksandar Vučić. Da li će da bude na čelu protektorata evroatlantskih sila Zapada, ili na čelu države Srbije čiji je suverenitet nešto manje ograničen nego što je postao još kada je stupila na put EU integracija i refleksnog ispunjavanja svih nepristojnih briselskih ponuda?
Ono što nam sada sledi, naime, jeste nastavak pritisaka naših zapadnih prijatelja da postupimo u skladu njihovim zahtevima, koje diktiraju njihovi interesi, umesto u skladu sa sopstvenim nagonom za samoodržanjem.
Reč je pre svega o pritisku da saučestvujemo u gušenju Republike Srpske, i pritisku da prestanemo da se borimo protiv nastojanja arhitekata krnje kosovske nezavisnosti da tu nezavisnost upotpune. Iako još nije sasvim jasno koliki će biti intenzitet ovih pritisaka — to pre svega zavisi od njihove procene snage naše volje da im se odupremo — tendencije su jasne i sve je bliži, ma koliko truda uloženo u njegovo odlaganje, trenutak u kome ćemo imati da se i definitivno opredelimo između protektorata i nešto manje ograničene suverenosti.
Što se Srpske tiče, zadatak je jasan a izrekao ga je britanski šef diplomatije Filip Hamond prilikom nedavne posete Beogradu:
„Ujedinjeno Kraljevstvo posebno je zainteresovano da se osigura progres u Bosni i Hercegovini. Veoma je važan uticaj Srbije za nastavak tog procesa, i pozdravljamo njene napore. Želimo da budemo uvereni da najavljeni referendum u Republici Srbiji neće biti održan. On je nepotreban i nespojiv sa evropskom budućnošću BiH i njenim prosperitetom.“
Upravo su Britanci, podsećamo, inicirali onu (propalu) rezoluciju o Srebrenici u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja je trebalo da predstavlja uvod u gušenje Republike Srpske, a sada je evo baš njima palo u nadležnost da Srbiji javno daju zadatak da RS spreči da se referendumom tom gušenju odupre.
Kao što je poznato, srebrenička rezolucija kroz SB nije prošla zahvaljujući vrlo demonstrativnom vetu Rusije koji je usledio posle molbe Srbije. A evidentno je, iz citiranih Hamondovih reči, da Britanci i njihovi saučesnici nisu zadovoljni ni dosadašnjim Vučićevim stavom u vezi s referendumom, jer se on dosad sveo na njegovu mlaku molbu predsedniku RS Miloradu Dodiku da „još jednom razmotri odluku“ o referendumu, a i to propraćeno (neizrečenom) porukom da ga Srbija tu neće mnogo pritiskati jer je, Vučićevim rečima, „konačna odluka na RS“.
I otuda britansko nezadovoljstvo, otuda i njihov javni zahtev Vučiću da Dodika natera da otkaže referendum u RS. Sve drugo biće nedovoljno, sve drugo vodiće u sukob.
Kao što će u sukob neminovno voditi i svako dalje nastojanje Srbije da spreči ulazak Kosova u Unesko. Ovo je postalo jasno prošlog petka, posle sastanka srpskog državnog rukovodstva s ambasadorima Kvinte.
„Sjedinjene Države podržavaju dijalog Srbije s Kosovom. Ovaj proces uključuje složena i teška pitanja po kojima je mnogo napretka već načinjeno. Mi zbog toga podstičemo sve strane da se fokusiraju na suštinu spornih pitanja, kao što je zahtev Kosova za prijem u Unesko, istovremeno izbegavajući provokativne primedbe, koje zatvaraju puteve za saradnju“, saopštila je američka ambasada u Beogradu, praktično poručivši Srbiji da prestane da pokušava sprečavanje kosovskog članstva u ovoj svetskoj organizaciji.
A da ovo tumačenje saopštenja nije ni nategnuto ni preterano, potvrđuje poverljiva američka diplomatska depeša 10STATE9661 koju je razotkrio Vikils — potpisala ju je tadašnja državna sekretarka Hilari Klinton — a u kojoj je izdiktiran sadržaj demarša koji je imao da bude upućen zvaničnom Beogradu:
„Mi tražimo od Beograda da prestane s pokušajima da ospori status Kosova, uključujući i lobiranje protiv priznanja ili sprovođenje nepoželjnih akcija u međunarodnim organizacijama…“.
Što će reći da će, baš kao i u slučaju Republike Srpske, srpski pokušaj da zaštiti svoj interes — sada u vidu aktivnih pokušaja da se spreči ulazak Kosova u Unesko — neminovno voditi u sukob sa Zapadom. Dok će taj sukob biti izbegnut samo ako od svog interesa odustanemo.
I ma koliko se (i to sasvim ispravno, inače) trudili da ovaj trenutak odložimo što je moguće više — pa i pretnjama vanrednim izborima koje su više bile upućene Zapadu nego domaćoj opoziciji, i pretnjama da su EU integracije neprihvatljive ako im je cena Kosovo povodom Poglavlja 35, koje će se na kraju na to i svesti — kao što rekosmo, izbor između sukoba i potčinjavanja sve je bliži…
