Briselski dijalog Beograda sa prištinskom administracijom, uz posredovanje EU, traje. Prema nekim ranijim najavama, trebalo je očekivati da takozvani sveobuhvatni sporazum Beograda i Prištine bude potpisan znatno kasnije, odnosno pred sam eventualni ulazak Srbije u EU. Čak su i neki evropski zvaničnici pre nekoliko meseci demantovali predsednika Srbije Tomislava Nikolića kad je rekao da će Kosovo biti uslov Srbiji za EU. Međutim, posle prošlonedeljnog dolaska britanskog ministra spoljnih poslova Filipa Hamonda u Beograd, premijer Srbije Aleksandar Vučić je izjavio kako su zahtevi iz nacrta pregovaračke platforme za poglavlje 35, koje se tiče Kosova, gori nego da od Srbije traže da formalno prizna Kosovo.
Da li se onda može reći da se Evropi žuri? I ako joj se žuri, zašto joj se žuri?
Proces od najmanje pet godina
„Ti uslovi nisu u raskoraku sa onim što smo ranijih godina slušali“, konstatuje za Sputnjik Milan Igrutinović, saradnik Instituta za evropske studije. Proces trajanja poglavlja 35 nije vremenski ograničen, odnosno, kako nam pojašnjava, trajaće najmanje pet godina. Uslovi koji su sadržani u akcionom planu o tom poglavlju su uslovi koje bi kroz ceo taj period Srbija trebalo da ostvari.
„Videćemo da li će Srbija imati određene bilateralne pritiske od Nemačke ili Britanije da u tom smislu žuri. Ili će možda trpeti pritiske od strane EU, koja kroz proces pregovora traži da napredak kroz razna poglavlja bude relativno harmoničan. To dosta zavisi od diplomatske veštine srpskih vlasti i od mogućnosti građana Srbije da neka rešenja prihvate“, konkretizuje Igrutinović.
Čemu iznenađenje?
S druge strane, Đorđe Vukadinović, urednik Nove srpske političke misli, ističe da su mu čudne reakcije domaće javnosti i političkih zvaničnika, jer je od početka bilo jasno da je prihvatanje i mirenje sa kosovskom nezavisnošću ključni i osnovni uslov koji se od Srbije traži zarad napretka na putu evrointegracija.
„A to kako će biti napravljen vozni red, kojim redosledom će stizati zahtevi i šta će tražiti u kom trenutku, to prosto zavisi od situacije, konteksta i od procene koliko je srpska vlast — ova sadašnja ili ona prethodna — spremna u kom trenutku da proguta, odnosno da isporuči Briselu, Berlinu, Vašingtonu i drugi zapadnim prestonicama. Takođe i od procene koliko još treba vremena da se skuva žaba, odnosno domaće javno mnjenje“, tvrdi Vukadinović za Sputnjik.
Jasno je, dodaje dalje on, da je procena u ključnim zapadnim prestonicama kako je ovo dobar trenutak, kako je Srbija politički na kolenima, da je vlast slaba i da je sklona da pruži ono što se od nje traži.
„Da li je to dobra procena ili ne, to ćemo videti. Dosad su se uglavnom, moramo to priznati, sviđalo nam se ili ne, zapadne procene pokazivale kao više-manje tačne, barem kad je o Kosovu reč“, precizira Vukadinović.
Kobajagi demanti
To što je prvo na spisku poglavlje 35, a ne neka druga poglavlja, poput onih o ljudskim pravima i vladavini zakona, prema Vukadinoviću govori o licemerju EU.
„U suštini je to da ’nećemo tražiti od vas da priznate nezavisnost Kosova‘ vrlo vešta i lukava zamena teza jer im do toga zaista nije stalo. To što ne traže priznanje Kosova ne znači da ne traže mirenje, prihvatanje nezavisnosti Kosova i što je sa njihove tačke gledišta najvažnije — neometanje zaokruživanja državnosti Kosova“, zaključuje Vukadinović. On kaže da očekuje da uskoro iz Brisela stigne neko utešno objašnjenje ili tobožnji demanti.
U formalnom smislu nacrt i detalje akcionog plana nismo videli, možda će on — pošto se radi o nacrtu — biti i promenjen, ali suština je da se politika EU u odnosu prema Srbiji izgleda svodi na zaokruživanje nezavisnosti takozvanog Kosova, jer je državama EU stalo da se to što pre završi. Od Srbije očito očekuju da na to žmuri i ništa ne čini.
