Makedonski MUP saopštio je da je samo u četvrtak i petak više od 20 hiljada izbeglica s Bliskog istoka ušlo iz Grčke u Makedoniju i da su svi oni bez većih zadržavanja upućeni u Srbiju. U prihvatnom centru u Preševu Komesarijat za izbeglice i policija neprekidno dežuraju kako bi svi bili registrovani. Samo tokom jednog dana i noći je izdato više od 5.700 potvrda o azilnoj nameri.
Dok u Komesarijatu za izbeglice tvrde da je situacija pod kontrolom, u Crvenom krstu kažu da je mnogo teža nego letos, jer migranti teško podnose hladnoću.
Od početka migrantske krize iz Srbije stiže poruka da naša zemlja želi da bude partner EU, da radi na njenom rešavanju, pomogne u registraciji migranta, što na tranzitnom putu jedina i čini.
Evropski lideri tapšu nas po ramenu. Srbija je više puta pohvaljena da se ponela humano i solidarno, a Evropski savet prošle nedelje je odobrio po 17 miliona evra Srbiji i Makedoniji kao pomoć za suočavanje sa izbegličkom krizom. Evropski komesar za proširenje Johanes Han pomoć je nazvao „važnim signalom kontinuirane evropske solidarnosti“. Međutim, Srbija je dobila čak jedanaeset puta manje novca iz evropske kase nego susedna Hrvatska, koja nesrećne ljude samo prevozi od granice sa Srbijom do Slovenije ili Mađarske.
Komentarišući odluku Evrope, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović rekao je da će Srbija iz principijelnih razloga nastaviti da se prema migrantima ponaša odgovorno i humano.
Ali šta Srbija ima od principa? Zapravo, pravo pitanje je šta građani Srbije imaju od tog principa. Baš ništa. Osim što su još jednom žrtve dvostrukog licemerja.
Evropskog, jer Unija, u koju hrlimo, novac za pomoć deli po principu članske karte. I domaćeg, naši političari posle raspodele evropskih para kažu da je Srbija ponižena, ali ipak poručuju — ne možete vi nama toliko novca da zakinete koliko mi možemo da budemo dobri prema migrantima.
Izbeglička kriza je odlična tema za lične i stranačke kampanje, u zemlji koja je neprekidno u kampanji, ali vreme slikanja pored šatora koji ne koštaju mnogo i parola o humanosti, koje ne koštaju ništa, ističe.
Dolaze hladni dani, a od celo leto najavljivane izgradnje prihvatnog centra u kome bi se hiljade ljudi sklonile od mraza i snega očigledno neće biti ništa. Ostaće samo parole: dobri smo, ne bijemo ih, Srbi su najhumaniji narod.
Među parolama moglo se čuti i da je Srbija talac izbegličke krize. I Grčka je, ali migrante, bez registracije prosleđuje dalje, i Hrvatska, ali može da bira da li će novcem koji je dobila platiti gorivo za autobuse ili struju za voz do Slovenije. A Nemačka, ona je otvorila vrata izbeglicama.
Ali ko je stavio žicu na Mađarsku granicu?
Nije prvi put da se svet po ovom pitanju suočava sa licemerjem Evrope, tačnije zemalja koje su danas najvažnije zemlje EU i najvažnije među njima, Nemačke.
Konferencija u Evijanu u julu 1938. godine bavila se kvotama za Jevreje, pre svega iz Nemačke, ali i zemalja koje je redom okupirao Hitler, trebalo ih je prebaciti na sigurne teritorije. Zamišljena da bude humana, konferencija je krahirala usled svađe velikih demokratskih zemalja, a na štetu Jevreja i drugih progonjenih naroda sa teritorija narastajućeg Trećeg rajha. Potomci i jednih i drugih danas su zajedno odgovorni za sudbinu novih migranata sa Bliskog istoka.
Poslednje je vreme za pitanje šta će se dogoditi sa migrantima koji ne ostvare pravo na azil u zemljama EU. Migranti u Srbiji neće jesti evropsku solidarnost. Njihovo zbrinjavanje će jednim delom platiti građani Srbije, što nije sporno, Srbija je devedesetih pokazala da je otvorena zemlja. Sporno je to što isti ti građani svoju decu leče skupljajući novac SMS-ovima.
